Baumgartner je pisac, profesor filozofije i udovac. Već deset godina živi bez Ane, žene sa kojom je proveo gotovo četrdeset godina a koja je sada u njegovom životu prisutna kroz dnevnike, pesme, uspomene i svakodnevicu. Roman započinje tako što Baumgartner prolazi kroz niz svakodnevnih neprijatnosti. Ne uspeva da pozove sestru, opeče se na vreloj šerpi, odlazeći u podrum, pada niz stepenice…, a potom pratimo njegov unutrašnji život: njegove misli, uspomene, način na koji prošlost utiče na sadašnjost.

Baumgartner je izgubio suprugu, ali njegov odnos prema njoj nije nestao. On je i dalje voli, obraća joj se u mislima, predmete oko sebe povezuje sa njom, poput čoveka kojem je amputirana ruka a i dalje oseća bol, svrab ili pritisak u nečemu čega više nema. Zato je jedna od važnih metafora u knjizi  fantomski ud.

Hustvedt opisuje sličan fenomen nakon Osterove smrti. Naime, dok je završavao svoj poslednji roman pisac je počeo da dobija neobjašnjive popodnevne temperature. Najpre mu je dijagnostikovana upala pluća, da bi na kraju dobio dijagnozu raka od koje je umro. I Siri Hustvedt Osterovo prisustvo oseća u njegovoj stolici, knjigama, rukopisima, sećanjima na zajedničke rituale, njegove navike. U knjigu unosi i Osterov poslednji nedovršeni rukopis – pisma njihovom unuku Majlsu.

Pošto i Osterov roman Baumgartner i memoarski tekst Siri Hustvedt Ghost Stories tematizuju život posle gubitka, mogu se čitati jedan uz drugi uprkos tome što Oster stvara fikcionalni narativ o čoveku koji je izgubio ženu a Hustvedt u nefikcionalnoj prozi piše o gubitku supruga. U Osterovom romanu žena-pisac ostavlja tekstove muškarcu. U knjizi Siri Hustvedt muškarac-pisac ostavlja tekstove ženi. U Baumgartneru Oster piše o muškarcu koji pokušava da živi nakon ženine smrti a Siri Hustvedt o životu nakon muževljeve smrti. Oster stvara fikcionalnu verziju iskustva koje će njegova žena kasnije morati da doživi.

Bez namere da se Baumgartner posmatra kao mistično predviđanje, očito je da između ova dva teksta postoje sličnosti.

Hustvedt je sa Osterom bila u braku više od četrdeset godina. Bila je njegova prva čitateljka, sagovornica sa kojom je delio svakodnevicu, razgovore i književnost. Zato Ana nije nastala potpuno nezavisno od Siri Hustvedt, iako Ana nije Siri. Kao što ni Baumgartner nije Oster.

Različit je i u njihov odnos prema tekstu. Obe knjige preispituju šta se dešava kada izgubimo osobu koja je decenijama bila deo nas, ali Oster stvara fikcionalni roman koji ima promišljenu formu, ritam i strukturu dok Hustvedt tragove iskustva ostavlja fragmentarnim, formalno neujednačenim i asocijativnim. U Osterovom romanu književnost tematizuje gubitak i sećanje, Siri Hustvedt sećanje seli u knjigu.

U Baumgartneru postoje brojne prepoznatljive podudarnosti sa životom Ostera i Hustvedt: dug brak dvoje pisaca, njihova zajednička veza sa književnošću, njihovo starenje, razgovori, knjige, uspomene. Bez namere da se dalje istražuje šta je Oster uzeo iz sopstvenog života i braka, a šta je morao da promeni da bi taj odnos ispričao kao fikciju, nakon Osterove smrti, roman Baumgartner ne možemo čitati samo kao priču o imaginarnom udovcu već i kroz knjigu Siri Hustvedt. Kao dijalog sa Ghost Stories iako Siri nije Ana. Ona je, pre, – Baumgartner.