Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Prošlog leta nisam napravila grešku kao pre desetak godina. Nisam se u srce Katalonije uputila s rečnikom španskog jezika. Ali, retko ko više u svom prtljagu i nosi rečnike, mape i turističke bedekere.

U Barseloni sam primetila gužve, turiste, prodavce suvenira, firmirane radnje, prosjake, ulične svirače… ništa što bi na prvi pogled upućivalo na Gaudija za čijim sam nasleđem tragala.

Nisam ni uspela da posetim Park Guelj. Oksimoronski spojevi i grozdasti dimnjaci bili su dostupni samo onima koji  su na vreme isplanirali posetu parku budući da se ulaz u nekadašnji posed Gaudijevog mecene sada naplaćuje i strogo je ograničen broj posetilaca po danu.

Sećam se tog parka od ranije; gužve su bile takve da se na svakoj mojoj fotografija videla tuđa ruka, vrh cipele,  deo leđa.

U parku od kojeg je, uz Gaudijevo umeće, Eusebio Guelj, odlučio da stvori „rajsko naselje“, nalazi se i Gaudijeva nekadašnja kuća u kojoj je živeo dok se brinuo o svom ocu i nećaki, pre no što se preselio u Sagrada familiju.

Ponovo sam videla tri najpoznatije Gaudijeve građevine, to su: Kuća Mila, Kuća Batljo i Sagrada familija. Pred njima su se, naravno, tiskali ljudi kojih se Gaudi, odan radu i religiji, klonio.

Sada sam posetila i Kuću Vinsens, prvu poznatu Gaudijevu građevinu, koja je od pre nekoliko godina i kafe, prodavnica suvenira i muzej, a u koju ranije nisam imala priliku da uđem.

Tu je kuću Gaudi, inspirisan „mavarskim stilom i jedinstvenom španskom estetikom koja spaja muslimanske i hrišćanske elemente”, projektovao kao letnju rezidenciju za porodicu Visens 1883/1885. godine.

Na njoj su uočljivi i japanski i indijski uticaji, ističu se neobični ulgovi, visoka kupola ukrašena šahovskim šarama, ciglama i bojenim pločicama.

Antoni Gaudi, Kuća Visens. Barselona 2022. © LJMV 

Mnogo poznatija od nje, Kuća Mila (Casa Milà), koja se od 1984. godine nalazi na listi svetske baštine Uneska,  u svim se turističkim bedekerima o Barseloni pominje kao „reprezentativni primer katalonskog modernizma“.

Stambena zgradu u ulici Paseđ de Grasija (Passeig de Gràcia), građena 1906−1912. godine po narudžbi bračnog para Mila, u narodu je poznata i kao La Pedrera (kamenolom).

Ova petospratnica pokazuje sve osobine tipičnog Gaudijevog stila: oksimoronske arhitektonske spojeve, malo pravih a mnogo zakrivljenih, valovitih, zmijolikih linija i površina.

Građena je u prirodnom kamenu; krov je pokriven belim keramičkim pločicama, dimnjaci staklom razbijenih flaša. Njena fasada podseća na morske talase, a kovano gvožđe na balkonima ima oblik morskih algi.

Danas je Kuća Mila u vlasništvu banke/fondacije Caixa, a pojedini stanovi, tavan i terasa na krovu, otvoreni su za javnost. U prizemlju se održavaju privremene izložbe, na ostalim spratovima se nalaze kancelarije ili u njima još uvek žive stare katalonske porodice.

Nedaleko od nje je Kuća Batljo (Casa Batlló) izgrađena početkom 20. veka. Prepoznatljiva je po neobičnom krovu koji liči na leđa zmaja (jedan od omiljenih simbola Antonija Gaudija).

Značajan deo fasade Kuće od kostiju, kako ju je stanovništvo Barselone nazvalo jer njena spoljašnjost podseća na strukturu koštanog skeleta, prekriven je mozaicima od polomljenih keramičkih pločica po imenu trenkadis.

No, najveća turistička atrakcija Barselone i jedan od najprepoznatljivijih simbola grada sigurno je Sagrada familija – najpoznatija nedovršena crkva na svetu, „hram gotske arhitekture“, u kojem je Gaudi i sahranjen.

Ovu katedralu, koja je 2005. godine uvrštena na listu svetske baštine Uneska, tokom godine poseti više miliona ljudi.

Izgradnja Sagrada familije počela je 1882/3. godine, a 1926. godine, kada je Gaudi preminuo, nije bila završena ni četvrtina.

Ogromne dizalice i skele i dalje ruže monumentalnu građevinu kojoj je Gaudi posvetio poslednje 43 godine života.

Očekuje se da će crkva biti završena 2026. godine, što se poklapa sa stogodišnjicom Gaudijeve smrti. Međutim, niko sa sigurnošću ne zna kako je najznamenitiji katalonski arhitekta zamislio njen konačni izgled budući da, razvijajući projekat tokom gradnje i smatrajući crkvu „veronaukom isklesanom u kamenu“, nije ostavljao dovoljno pisanih dokumenata.

Atmosfera ispred hrama (gužve, ulični prodavci, turistički vodiči s kišobranima podignutim u vis, šljocanje foto-aparatima, poziranje za selfi), upravo je onakva kakvu Gaudi sigurno nije priželjkivao.

Arhitektu, koji je „čitav život posvetio pretvaranju snova u realnost“, na kraju je pregazio tramfaj. Od posledica saobraćajne nesreće Gaudi je preminuo u bolnici za siromahe, jer budući bedno obučen, bez novca i ličnih dokumenata, nakon nesreće je prebačen u bolničko svratište pošto ga niko, povređenog, nije prepoznao.

Kažu da je pogrebna kolona od bolnice Santa Kruz do Crkve svete porodice tog junskog dana bila dugačka nekoliko kilometara jer je Barselona odavala počast čoveku zahvaljujući kojem je danas toliko posebna – ćutljivom i nabusitom asketi koji je prezirao fotografisanje, medije i pompu, a nerado razgovarao čak i sa najbližim saradnicima.