Autorka: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Linda Bustrem Knausgor: „Dobro došla u Ameriku“ (Laguna, 2020)

Koliko je naslov: „Bivša Knausgorova žena objavila roman!” dobra reklama a koliko  primer seksizma? I koliko porodični kontekst, propitivanje šta je stvarno, a šta izmišljeno uprošćava recepciju dela švedske pesnikinje, prozaistkinje i kolumnistinje, Linde Bustrem Knausgor (Linda Boström Knausgård, 1972)?

„Sama sam sa sobom. U gradu u kojem živim nemam prijatelja, a muž me je ostavio. Dosadilo mu je biti osoba koja za stolom vodi razgovore sa djecom. Puno se šalio s njima da sakrije činjenicu da ja ništa ne govorim. Osim onda kada sam pričala bez kraja i konca. Često me nije bilo kod kuće. Često sam bila u ovoj bolnici. Moja nas je bolest sve unesrećila. Bio je to život koji on nije htio. Sva je ljubav postala samo vesta koja te svrbi i koju moraš skinuti. Samo da se riješiš te veste i sve će ponovo biti dobro”, pripoveda Linde Bustrem Knausgor u romanu „Oktobarsko dijete” („Oktoberbarn”, 2019).

Iako vam unutrašnji glas govori da ne bi trebalo istraživati šta je u toj knjizi stvarno, a šta domaštano autorkino iskustvo, teško je potpuno zanemariti njenu vezu sa autorom „Moje borbe” budući da je Linda Bustrem Knausgor jedan od značajnih likova autofikcijskog heksaloga u kojem je, mnogi će se složiti s njom, „do kraja ogolio njihovu intimu”.

U „Oktobarskom dijetetu” naratorka svedoči o boravku u bolnici koju zove „tvornicom”, bipolarnom poremećaju, pokušaju samoubistva, elektrokonvulzivnoj terapiji kojom, poput „restart” dugmeta na kompjuteru telo „šokiraju” kako bi povratio svoj balans. No, iako je reč o iskustvu koje jeste autorkino, i mada je o njemu javno govorila, ovaj roman prevazilazi autobiografski podtekst i ne može se čitati kao autofikcija.

„Oktobarsko dijete” (Naklada Lijevak, Zagreb, 2020) nije njena jedina knjiga na ex-ju jezičkom prostoru. Roman Linde Bustrem Knausgor pod nazivom „Dobro došla u Ameriku” („Välkommen till Amerika”, 2016), u prevodu Nikole Perišića, objavila je izdavačka kuća Laguna. Mada sam ja prvo pročitala „Oktobarsko dijete” za koje sam saznala u Gardijanu jer sam o Knausgorovoj knjizi „U leto” pretraživala po netu, što ponovo otvara dilemu s početka teksta.

„Dobro došla u Ameriku” je roman o odrastanju jednog senzibilnog deteta. U njemu nema reminiscencija na Karla Uvea Knausgora  (koji istina nije imenovan ni u „Oktobarskom dijetetu”) što čitaoca, bar na početku, oslobađa poriva da kopa po autorkinoj biografiji.  U njoj je protagonistinja − devojčica Elen; ona zaćuti, jer se smatra odgovornom za očevu smrt, budući da je priželjkivala da se desi.

„Mnogo je već prošlo otkako sam prestala da govorim. Svi su se privikli. Mama, brat. Tata je umro, pa ne znam šta bi on rekao. U mojoj porodici je nasleđe snažno”, započinje Elen ispovest o sopstvenoj traumi, ocu, bratu i majci, o „svetlosti”, kojom ju je ta zanosna majka guste plave kose i zvonkog, veselog glasa „zasipala“ i gušila odbijajući da prihvati tamu s kojom su živeli.

Uprkos nameri da se to ne učini, nemoguće je ne pomisliti na autorkinog oca, koji je, takođe, patio od bipolarnog poremećaja i na njenu majku, Ingrid Bustrem (Ingrid Boström 1942-2019), snažnu i značajnu figuru u autorkinom životu, poznatu švedsku glumicu, koju pod pravim imenom i prezimenom, opisuje i Knausgor u „Mojoj borbi”.

Ipak, čitajući ovaj, u osnovi, refleksivni roman, potiskujete biografski podtekst. U njemu su slojevi biografskog „oneobičeni”, fikcionalizovani, rasparčani. Roman zaslužuje da bude pročitan van konteksta „spisateljice sa bipolarnim poremećajem i bivše žene Karla Uvea Knausgora”. Uostalom, Linda Bustrem je debitovala u književnosti pre nego što je upoznala norveškog pisca, njena dela imaju autentičan književni rukopis koji ne podseća na Knausgorov, roman  „Dobro došla u Ameriku“ je dobio prestižnu  nagradu Asocijacije švedskih izdavača „Avgust“.

„Mozaici fragmentarnih odlomaka i flešbekova” Linde Bustrem Knausgor pružaju utisak autentičnosti i iskrenosti. Što nije nužan uslov dobrog dela niti je to identifikacija sa književnim likom ili autor(k)om. No, iako različita, oba njena romana su me nagnala da pomislim: „Mogla bih to biti ja”. Pogotovo kada u „Oktobarskom dijetetu” napiše: „U to sam vreme bila spisateljica. Jadan je to posao. Bez olakšanja. Bez napretka. Bez odmora. Bez veselja.”