Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić//

Da li ste čitali norveški roman Popis? U njemu Erlend Lu piše o nekada uspešnoj pesnikinji Nini Faber koja se na dan objavljivanja svoje nove zbirke pesama vraća na književnu scenu. Na podsmešljiv način propituje norvešku književnu scenu. U svom uobičajenom maniru ismeva ne samo kulturni već i čitav društveni kontekst. Tako, recimo, Ninu Faber izluđuju stroga (ne)pisana pravila koja vladaju u tzv. baštenskim kolonijama gde i sama živi. I dok s razumevanjem prihvatamo podsmeh koji izaziva propitivanje književnog establišmenta, život u baštenskim kolonijama posmatran kroz balkansku imagološku prizmu, po pravilu se percipira potpuno drugačije.

Šta su to baštenske kolonije?

Baštenske kolonije čine izolovani nizovi drvenih kućica s bašticama i često ih možete videti u Skandinaviji. Uglavnom su skrivene i smeštene usred urbanih kvartova od kojih njihovi stanovnici pokušavaju da pobegnu. U njima, na relativno malom prostoru, žive ljudi koje povezuje zajednička filozofija. A ona, otprilike, glasi ovako: važno nam je da se okružimo cvećem, jestivim biljkama i stablima voća, da imamo utočište u jednostavnom životu i neposrednom dodiru s prirodom.

Život u baštenskim kolonijama deluje ugodan, miran i jednostavan — brine se o vrtu, čitaju se knjige, neguje se cveće, gaje ribizle i maline, uživa se u ravnoteži, odmoru miru i — ćutanju. Živi se svedeno, s osećajem za meru i estetiku.

© Art Box portal

Naravno, pošto na jednom relativno malom prostoru živi dosta ljudi, da bi tako ustrojen svet mogao da funkcioniše — on mora imati i svoja pravila na koja su Skandinavci navikli — ništa u tim kolonijama ne štrči, tačno se zna kada se u baštama kosi, kako kućice treba da izgledaju, kada se u njima može prenoćiti, kako se treba vladati. Nemoguće je u baštenskim kolonijama čuti glasnu muziku, buku, bilo šta što može da ugrozi sopstveni i tuđi mir.

U baštenskim kolonijama niko ni ne pomišlja da radi sve što mu padne na pamet, a zajedničko je i dalje iznad ličnog, naravno u meri u kojoj to lično ne ugrožava.

I dok se kod nas ljudi i dalje masovno sele u gradove, a život u centru grada percipira kao stvar prestiža, u Skandinaviji je gotovo nemoguće pronaći mesto u baštenskoj koloniji, pogotovo od kada je porasla briga za globalno zagrevanje i održivost, interesovanje za organsko voće i povrće.

Mnoge baštenske kolonije zapravo imaju i status kulturnih i istorijskih znamenitosti. One su deo skandinavske baštine ali i zalog zdravije budućnosti.

Zakupom parcele sa kućom dobija se komad zemlje koji je potrebno održavati u skladu sa zajednicom i prirodom. Ali kako su kuće smeštene u zajedničkom prostoru, da bi se održao duh kolektivizma i tolerancije, poštuje se niz pravila.

Svaki ugovor o zakupu bašte sa parcelama je drugačiji. Neki zabranjuje postavljanje šupa ili staklenika, dok drugi insistira da novi zakupci postave šupu ukoliko već nije postavljena. Ukoliko je dozvoljeno paljenje vatre potrebno je proveriti da li su prozori susednih kuća otvoreni, da li se u tim komšijskim baštama suši veš. Korov se održava pod kontrolom tako što se vodi računa da se seme ne raseli na druge parcele. A ukoliko neko želi da koristi herbicide, mora znati da li njegove komšije hranu uzgajaju organski, kako ne bi koristio hemikalije u blizini tuđe parcele.

Baštenske kolonije i dalje održavaju pozitivan duh zajednice zato što ljudi koji u njima žive uvažavaju jedni druge. I bez obzira da li stanovnici baštenskih kolonija žele da se druže sa svojim komšijama ili radije uživaju u tišini i u tome da „gledaju svoja posla”, svi se trude da se ponašaju s obzirom. Tako se, recimo, voda štedi tako pa se koriste burad za kišnicu, vodi se računa da se bašte zalivaju u različito doba dana, tačno se zna kojim danima, u koliko sati, i kakvim kosilicama se kosi, a kada se odmara uz kafu.

Iako se savremeno skandinavsko društvo više ne može posmatrati kao konzistentna sredina u kojoj većina deli iste stavove u vezi sa osnovnim načelima funkcionisanja u zajednici, čini se da je u baštenskim kolonijama to i nije tako budući da je život u njima u velikoj meri zasnovan na principima egalitarizma jer se i dalje odražava tradicionalni kulturološki model.

Što je, naravno, nerviralo nekonvencionalnu Ninu Faber, junakinju romana Popis. I mada je svima koji se bave književnosti jasno kako u tom svetu stvari stoje, i u Skandinaviji i u Srbiji, život u baštenskim kolonijama za nas je nepoznanica. Kao i kolektivna odgovornost i potreba da se prisustvo ne obeleži bukom.