Pripremio portal Art Box //

Domaćinstvo je jedan od onih školskih predmeta, poput ONO i DSZ ili OTO-a, koji su obeležili jedno doba. Iako je bio obavezan nastavni predmet u višim razredima osnovne škole, krajem devedesetih godina je izbačen iz programa kao zastareo. Kasnije je, nastavnim planom i programom za sedmi i osmi razred, domaćinstvo ponovo vraćeno u škole, ali kao izborni predmet nikada neće izazivati asocijacije kakve je imao u doba bivše SFRJ.

U bivšoj Jugoslaviji je domaćinstvo postojalo u petom, šestom i sedmom razredu osnovne škole. „Leksikon ex-ju mitologije“ ovaj predmet opisuje kao „najgluplji u ex-ju školstvu“ uprkos tome što je njegov cilj bio dobar: naučiti kako funkcioniše jedno domaćinstvo i kako da se o njemu staraš.

Danas je jasno da rezultat ručnih radova nisu samo štrikani džemperi i čarape već niz  predmeta koji oplemenjuju enterijer i daju mu lični pečat. Uz to, štrikanje i šivenje imaju opuštajuće dejstvo. Mnogi danas od takvih hobija prave biznis. Nažalost, ishodi predmeta po imenu domaćinstvo bili su nepoznanica učenicima, ali i nastavnicima. Jer taj predmet je često predavao nastavnik koji je na taj način „popunjavao normu“ pa su se na njemu deca, uglavnom, dosađivala.

Verovatno niko na domaćinstvu nije naučio da usisava, koristi mašinu za šivenje, hekla ili kuva, ali se na tim časovima i kuvalo i heklalo i štrikalo i usisavalo; učilo se i kako se pravi zaprška i kako funcionišu kućni aparati.

U improvizovanoj kuhinji, na školskom rešou, pravile su se šne-nokle, voćna salata, puding, palačinke, omlet sa sirom, prženice, bakin kolač. Namernice su se najpre zajedno kupovale, hrana se potom zajedno pripremala, a na kraju je dolazila degustacija.

Ta kolektivno spremljena jela uglavnom niko nije hteo da jede. Sem nastavnice domaćinstva (po pravilu su taj predmet predavale nastavnice) kojoj je „proba“ učeničkih „đakonija“ bila u opisu posla (ocenjivanja).

Uprkos svemu, domaćinstvo je (p)ostalo simbol jednog vremena kojeg se mnogi od nas sa nostalgijom sećaju.