Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Za Siri Hustvedt nisam znala sve dok u londonskoj knjižari Foyles nisam ugledala njenu knjigu Ghost Stories. Nije me privukao naslov, već ime i prezime autorke. Pomislila sam da je Norvežanka. Što nije bilo sasvim netačno: Siri Hustvedt je američka književnica norveškog porekla, rođena 1955. godine u Minesoti, koja je, kako sama kaže, prvo progovorila norveški, pa engleski.

Ghost Stories ću pročitati u originalu nekoliko meseci kasnije, nakon što sam na geteborškom filmskom i muzičkom festivalu Way Out West pogledala dokumentarni film Siri Hustvedt – Dance Around the Self, nemačke rediteljke Sabine Lidl. U filmu Hustvedt govori o sebi, svom književnom radu, o sopstvenim interesovanjima za feminizam, psihologiju i vizuelnu umetnost ali i o svom suprugu, američkom književniku Polu Osteru, koji se takođe pojavljuje u filmu.

Ghost Stories: A Memoir, do sada je najličnija knjiga Siri Hustvedt, objavila je izdavačka kuća Simon & Schuster maja 2026. godine. U knjizi Husted piše o Polu Osteru, njihovom književnom i emotivnom odnosu, o njegovoj bolesti i smrti, ali i o onome što se događa sa sećanima i svakodnevnim životom nakon gubitka bliske osobe.

Kritika je Ghost Stories dočekala pohvalama, pišući o „umetnici izuzetne inteligencije, duboke senzualnosti i mudrosti“, nazivajući Siri Hustvedt „Virdžinijom Vulf XXI veka“. O knjizi su se pohvalno izrazili The Literary Review, The Independent, Salman Ruždi i mnogi drugi. Za Ghost Stories, koju je u Francuskoj objavio Gallimard, Hustvedt je dobila i Nagradu Lucien-Barrière za američki roman za 2026. godinu.

Ghost Stories su i memoari i filozofska promišljanja o žalosti i sećanju; knjiga o jednom emotivnom i intelektualnom dijalogu, braku, gubitku i žalosti, ali i o tome kako se čovek menja nakon nečije smrti.

Siri Hustvedt Ghost Stories počinje rečenicom: „Živa sam. Moj muž, Pol Oster, je mrtav.“

Oster je umro 30. aprila 2024. godine, u njihovoj kući u Bruklinu gde Siri Hustvedt piše te reči. Dijagnostikovan mu je karcinom pluća u januaru 2023. godine. Ali još u novembru 2022, kada je u urgentnom centru bolnice Mount Sinai West uradio CT snimak, radiolog je uočio masu u njegovom desnom plućnom krilu i zabeležio da bi mogla biti kancerogena.

Hustvedt se seća kako je, suočena sa Osterovom dijagnozom, razmišljala o tome kako bi izgledao život bez njega. Posle njegove smrti ta zamišljanja postaju njena svakodnevica.

„Svi umiremo, ali samo neki od nas znaju da bi njihov život uskoro mogao da se završi“, beleži.

Pravi spiskove i kalendare koji ostaju razbacani po kući. Brine se da će zaboraviti kućne obaveze, zakazane termine, račune koje treba platiti. „Setim se koji je dan, a onda zaboravim. Setim se da je mesec maj, a onda zaboravim. Sati preskaču unapred, dok se minuti često kreću sporo.“

Pokušavajući da zajedničko vreme rekonstruiše kroz dnevnike, pisma, beleške, razgovore i tekstove, Hustvedt Ghost Stories gradi od sećanja na četrdeset tri godine zajedničkog života, na Osterovu bolest i borbu za njegov život koju su zajedno vodili. Odstupa od hronologije i linearnog pripovedanja, a dnevnički zapisi o bolesti i žalosti smenjuju se sa medicinskim izveštajima, spiskovima lekova, imejlovima koje je iz onoga što naziva „Cancerlandom“ slala bliskim ljudima, kao i pismima koja je pisala Osteru. Piše i o porodičnim tragedijama koje su obeležile njihove kasne godine, pre svega o smrti Osterovog sina iz prvog braka Danijela i njihove unuke Rubi.

U Ghost Stories nalaze se i beleške i poruke koje joj je Pol Oster slao tokom njihove veze, kao i pisma koja je pisao svom unuku, znajući da neće imati prilike da vidi kako odrasta. Tako knjiga sadrži i poslednje tekstove koje je Pol napisao — nedovršeni rukopis Letters to Miles namenjen unuku, rođenom nekoliko meseci pre Osterove smrti.

Nije neobično što se u Ghost Stories prepliću tekstovi Siri Hustedt i Pola Ostera. Hustvedt svedoči o tome kako su tokom decenija njihovog braka rečenice, citati i ideje prelazili iz njegovih knjiga u njene i iz njenih u njegove. Njihov odnos bio je i književni dijalog, a njegov tekst u njenoj knjizi pokazuje da se taj dijalog nastavlja i nakon Osterove smrti.

Drugi tako ostaje u tekstu, uprkos svom fizičkom odsustvu.