Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Danas, kada se sve više piše a sve manje čita, nije lako otkriti savremenog pisca mlađe ili srednje genercije u čijoj prozi nisu primetni uticaji radionica kreativnog pisanja i dramaturškog zanata. Što samo po sebi ne mora biti mana, ali jeste postao manir. Zato je „Knjiga za Maju“ (Booka, 2023) Marka Tomaša (Ljubljana, 1978) otkriće iako nije reč o novom piscu već o regionalnom autoru koji je pre ovog romana objavio četrnaest knjiga pesama, jedan roman, dve knjige eseja, autorizovanu biografiju Ivice Osima, kao i dramski tekst „Noć s Aleksom“. Uz to, Tomaš piše i za nekoliko regionalnih portala, dnevnih i nedeljnih novina.

„Knjiga za Maju“ je drugi objavljeni Tomašov roman. U njemu on propituje detinjstvo, porodicu, odnos prema pisanju…. Što nije ništa neobično niti neočekivano za savremeni roman u domaćem ili regionalnom kontekstu, ali Marko Tomaš to čini na način koji nije usiljen.

Čini se da autoru, tokom pisanja, nije bio primaran horizont očekivanja. Što, takođe, samo po sebi (što nam je u Filozofiji kompozicije davno dokazao Edgar Alan Po) ne mora biti mana ali je usmerenost kao recepciji, bilo da je reč o čitaocima, književnoj kritici ili bukstagramu, topos značajnog dela recentne romaneskne produkcije.

Istina, i sam Tomaš ne mistifikuje pisanje niti ga svodi na romantičarsko nadahnuće. Odgovarajući na pitanje da li sebe vidi kao pesnika ili pisca kaže: „Ne vidim se nikako! Pisanje je zanat.”

Upravo te rečenice izgovorio je pre nekoliko dana na KROKODILovoj bini u Beogradu. Nakon kratkog intervjua na Književnom regionalnom okupljanju koje otklanja dosadu i letargiju, čitao je odlomke iz „Knjige za Maju“ u kojoj je jedan od važnih lajt-motiva Mostar, u kojem živi, i o kojem se, na KROKODILovoj sofi, povela reč.

„Meni Mostar nikad nije bio podeljen, ne sudelujem u podelama nego u bratstvu i jedinstvu”, izjavio je Tomaš, što nije bio nikakav društveno korektni iskaz ili poza jer je, uslovno govoreći, (post)jugoslovenstvo njegov način života.

U „Knjizi za Maju“ Marko Tomaš tematizuje lutajuće motive, kao i teme koje su obeležile ovaj region i generacije bliske onoj kojoj pripada: detinjstvo, ljubav  i smrt, ali i osećaj nepripadanja, neadekvatnosti…

Na samom početku ovog fragmentarnog romana Robert Lastavica se, nakon dugog odsustva, vraća u rodni grad. Dolazi jer mu je majka na samrti. Potom roman prelazi u autofikciju u kojoj teče potraga za traumatičnim sećanjem, tvornicom uspomena koju su obeležili nomadizam, nemiri, poroci, strahovi…

Nelinearna fabula svedoči o dezintegrisanom protagonisti i njegovoj intimi. Lična ali i generacijska priča govori o tzv. marginalizovanom junaku koji žali za trenucima koje nije proveo s onima s kojima je trebalo da bude, koji beži od prizora i situacija što mu nanose bol, čiji su prijatelji rasuti po celoj bivšoj domovini, koji mašta o gradu u kojem bi živeli svi njegovi ljudi…

Narator i junak je onaj koji mnogo putuje (odbijajući da se na tim putovanjima ponaša kao turista), što ga je „sačuvalo od ozbiljnijeg navlačenja na nešto mada ga je to emotivno krpljenje na kraju strašno iscrpilo“. Jer on je i onaj koji se druži sa „ljudima koji se slabo kreću i slabo putuju, koji svaki dan pričaju jedne te iste priče, i koje naravno ne interesuje ni šta on ima da im kaže niti primećuju koliko je postao drugačiji”.

Uz to, protagonista je i književnik koji propituje temu pisanja.

„Moji napori su uzaludni. I naglašeno paradoksalni. Pokušavam uspjeti u svijetu koji prezirem. Istaknuti se među onima čijih se osobina užasavam. To govori puno o meni. Ali sam svejedno zbunjen. Krajnji cilj svega toga trebao bi biti odvajanje, konačni bijeg iz okruženja spram kojeg gajim duboki prezir. Dulji čak i od prezira koji osjećam spram svoje kolebljivosti čiji je uzrok izostanak ambicije i nezainteresovanost za stvari koje me se ne dotiču izravno“, piše Marko Tomaš.

Protagonista posmatra svoje „kolege“ pisce koji se bave neperspektivnim zanatom, ali „s upornošću bagera ganjaju karijere”. Nakon objavljivanja svog prvog romana i sam se našao u tom „nepoznatom svijetu intriga i lobiranja, javne pljuvačine“, u „čarobnom svijetu književnih nagrada“ budući da je „odjednom postao pisac“, bez obzira što je pre toga objavio nekoliko knjiga pesama i eseja.

Kada je „ni kriv ni dužan“ postao pisac, „kolege“ su promenile odnos prema njemu što ga je dovelo do toga da pomisli da mu je najbolje da što dalje pobegne i od tih pisaca i od takvog (književnog) života u kojem je jedini cilj biti nagrađivan i čitan.

Razmišljajući o tome da digne ruke od svega pita se odakle mu uopšte hrabrosti da piše kao i zar se sme „petljati po jeziku“ posle Dostojevskog i Dovlatova. Za razliku od svih tih u (književnom) životu uklopljenim, samouverenim i druželjubivim piscima, koji su shvatili da je „danas najvažniji dojam koji ostaljaju na ljude“, njemu se čini da ispred njega „nema ničega izuzev starenja, bolesti i smrti“.

„Knjiga za Maju“ po senzibilitetu najviše podseća na Valjarevićevu ili Sejranovićevu prozu, koju, na različite načine, oponašaju neki od romanopisaca mlađe (i srednje) generacije, što u slučaju Marka Tomaša, nikako nije slučaj.