PESNIKINJA MARIJA MACA OBROVAČKI: TU SAM I POSTOJIM!

Art Box portal //

Sagovornica portala Art Box je Marija Maca Obrovački, pesnikinja koja se bori za minimalnu i maksimalnu slobodu, skrivena u svom telu. Posvećena ličnom i univerzalnom pesničkom iskustvu razlike koje stoički podnosi, tražeći formu i kontekst da ga, na najautentičniji način, izrazi.

Marija Maca Obrovački. Fotografija iz lične arhive

Tvoja poezija uvrštena je u antologiju novosadske ženske poezije Siniše Tucića Nevidljiva zebra. Iako je naslovna sintagma preuzeta iz pesme Jasne Manjulov, ona opisuje iskustvo velikog broja autorki koje se najčešće nalaze izvan sistema književnih institucija i mehanizama raspodele privilegija i priznanja na srpskoj književnoj sceni. Ipak, tvoja pozicija osobe sa invaliditetom samom pojmu nevidljivog/nevidljive daje novo značenje. Zbirku poezije naslovljavaš Skrivena u telu. Šta sve praktično znači biti nevidljiva za tebe i da li te je pesnička praksa učinila vidljivijom?

Ne znam da li ste ikada imali iskustvo poput onoga kada se vaše prisustvo previđa iz razloga što ste fizički onesposobljeni ili onesposobljavani u toku života i ne znam da li ćete ikada osetiti taj momenat kada neko ignoriše vaše (tj. moje) prisustvo jer – ja sam u kolicima, imam posledice cerebralne paralize i otežano govorim, ne mogu da upravljam svojim rukama, dakle ne mogu da vas protresem stiskom ruke ili vas glasno pitam: „Kako ste“. Svako može da briljira pored mene jer sam „nevidljiva“. I kada hoću da kažem ili se obratim, ignorišu me. Moje fizičko stanje redovno povezuju sa mentalnim oštećenjem, što znači ignorisanje i obraćanje drugoj osobi, tj. personalnoj asistenciji. Dakle nevidljiva sam! Ne znam da li je poezija revoltno izbila iz mene kao urlik: „Tu sam i postojim!“ ili je to bilo samo mirno zrenje duše? To više nije ni bitno. Redovno zaneme čuvši čitanje onog što pišem.

Prepoznaju me po onome što radim, ali i ne trudim se da se ističem. Naravno da ću, čim mi se ukaže prilika, da se konfrontiram važećim stavovima, pošaljem poruku i naglasim da osobe sa invaliditetom nisu „osobe sa posebnim potrebama“ jer ne postoje „posebne potrebe“. Invaliditet ne znači da smo aseksualni ili da nismo sposobni da imamo decu ili volimo sebe i druge. Proteklih godinu-dve, nakon iskustva kovida, ubija se neophodna potreba za kontaktom tela, dodirom. Čak smo dostigli segregaciju običnih „zdravih“… Žao mi je, ali osećam gađenje i bes prema nasumično informisanim teletabisima…

Nevidljiva zebra. Fotografija preuzeta sa Fejsbuk stranice organizacije Per.Art

Imala si više iskustava multimedijalne saradnje. U okviru INTERZONE festivala 2008. godine prikazan je video-rad Ivane Inđin Skrivena u telu (Hidden in the Body), nastao kao interpretacija tvojih stihova. Kroz ceo video-rad tvoje telo je poruka, što korespondira sa pisanjem kao procesom ogoljavanja autora, ali u poslednjem kadru, dok ležiš na pesku, na tvojim leđima ispisani su stihovi: „Kažete želite mi dobro, ali ne vidite me skrivenu u telu što ne liči na govor“. Takođe, Lično + Unutrašnje + Društveno + Kulturno + Klimatsko + Eterično = Moje telo naslov je video-rada iste autorke u okviru projekta Osnaživanje kroz umetnost u kojem najneposrednije verbalno i telesno izražavaš sebe kroz potresnu, autentičnu autobiografsku priču, praćenu gestom. Kada se osvrneš na ove koprojekte sa vremenske distance od petnaestak godina, šta možeš da kažeš o njihovom umetničkom i ličnom značaju za tebe? 

Video, i sama ta moja spremnost da se na takav način istaknem ili iskoračim iz sebe je veliki pomak, mada ja u to vreme živim u okruženju koje me sputava i zato ograničavam prikazivanje radova u smislu da u to vreme nisam dala zeleno svetlo da se emituju na TV-u, festivalima i sl. Danas radovi mogu da se vide na YouTube kanalu.

Da li su ti iskustva stvaralačkog ili aktivističkog povezivanja sa drugim umetnicama važna i koliko te usmeravaju? Da li si imala iskustvo nekog vida regionalne ili međunarodne umetničke saradnje?

Iskustva povezivanje i saradnje nisam imala u dovoljnoj meri, mislim da nisam dovoljno ispraćena iz razloga što mi je tada manjkalo odvažnosti, a uticalo je i to što nisam imala formalno obrazovanje – verujte da ono utiče na to da li će Vas, Nas, pozvati i uključiti u projekat. Postoji i određena mera surevnjivosti, ali to sad nije ni bitno, bitno je da ostaje rad i umetnički izraz.

Granice su pomerene i trag u pesku je tu. Jedino ovaj trag se ne briše tek tako. Poezija ili ovo što trenutno pišem ili odgovaram na pitanja izlazi samo iz mene.

Marija Maca Obrovački. Fotografija iz lične arhive

Činiš suprotno onome što društvo očekuje. U okviru projekta Umetnost ruši zidove, u video-radu Moć tela izlažeš svoje telo i njegov seksualni identitet, konfrontirajući ga sa važećim stereotipima. Zašto društvo nameće osobama sa invaliditetom zabranu ispoljavanja seksualnosti?

Da, u filmu Moć tela na svoj, možda za druge malo napadan način, oblačim seksi odeću i stavljam do znanja da osoba sa invaliditetom ima svoju ličnost i seksualnost, potrebu za telesnim kontaktom, kao i seksualnim zadovoljstvom. Moj identitet određen je i ženskim telom, koje je, kroz vekove, tretirano kao seksualni objekt ili samo kao sredstvo za reprodukciju. Danas, opet, prenaglašeno ogoljavanje i nametanje estetskih zahvata kao norme urušavaju seksualnost jer nameću kako treba da izgleda žensko telo. Kada je rađen film bila sam pokretna, no danas sam opet u poziciji da koristim kolica i samim tim nevidljiva još više. Ne mogu da kažem da sam imala mali broj partnera niti veliki, ali uvek je to što sam osoba sa posledicama cerebralne paralize, koja ne koristi ruke i potrebna joj je pomoć prilikom svlačenja i sl. bilo odlučujući faktor da partner, bio on osoba sa ili bez invaliditeta, brzo ili u startu odustane od veze. Naravno da glupih pitanja ima na pretek. „Da li možeš da imaš odnos?“ i sl. Da ne dotičem temu o želji da imam decu…

Pišeš kucajući laktom po tastaturi – izgleda da si se, iako na ekstreman način, u pisanju izborila za određenu meru samostalnosti. Da li postoji neki prostor u kome rado pišeš?

Kucam laktom, naravno da ne moram da molim druge, kao nekad svoju majku ili bilo koga. Pre desetak godina nisam ni pomišljala da ću koristiti tač, bilo mi je teže nego sad jer sam u početku kucala polomljenom četkicom za zube po običnoj tastaturi. Danas imam tablet i mobilni telefon koji mi olakšavaju sve, mobilni je na postolju i kad sam kod kuće laktom obavljam sve, a i kad nisam, opet se snađem stavivši ga u krilo.

Marija Maca Obrovački. Fotografija iz lične arhive

Kako bi mladim ljudima približila svoj umetnički i aktivistički rad kao vid savremene umetnosti?

Mislite da mladi ljudi sa ili bez invaliditeta imaju želju da se pokrenu? Generalno gledano nemaju potrebe: sve su matorci odradili.

Diskriminacija osoba sa mentalnim oštećenjem je još uvek veoma izražena kada je reč o različitim sferama življenja i ne priča se mnogo o tome, mada je primetno da se danas ipak više radi na edukovanju i informisanju tj. vidljivosti osoba sa invaliditetom.

Članica si i aktivistkinja Centra „Živeti uspravno“, osnovanog 2002. godine, koji se bavi organizovanjem servisa personalne asistencije za osobe sa invaliditetom, pružanjem međusobne podrške zasnovane na ličnom iskustvu, posredovanjem u ostvarivanju njihovog interesa na polju obrazovanja i zapošljavanja. Centar informiše javnost i bavi se istraživačkim i (su)izdavačkim radom u domenu samostalnog života, jednakosti u javnom govoru, obrazovanja. Kako možemo saznati na sajtu ove organizacije, ona se nalazi pred blokadom računa. Kako komentarišeš odnos društva prema ovoj organizaciji i svemu što ona predstavlja?

Da postavimo ovako stvari: Centar „Živeti uspravno“ je jedina organizacija koja pruža uslugu tj. servis personalne asistencije po Zakonu o zapošljavanju. Bitno je da znate da ugovor o radu imaju samo zaposleni u Centru „Živeti uspravno“, s tim da postoji razlika između bruto i neto iznosa koji se isplaćuje za tu uslugu. Centar ne finansira niko jer grad, ili ko već odlučuje o tome, smatra da je rad personalnih asistenata/asistentkinja šta? Lift rad? Centar pokriva godišnje odmore i šta mislite od čega? Ako ja, kao osoba sa posledicama cerebralne paralize, nemam prava na rad, kako mislite da platim odmor ili sve što je već potrebno. Ljudi koji ne shvataju da zaposleni asistenti treba da imaju godišnji i bolovanje, zdravstveno osiguranje i staž ne treba da se bave time. Većina ljudi koji koriste asistenciju žive od tuđe nege i ne žele niti mogu da participiraju tih 20%. Mislim da Centar „Živeti uspravno“ ima pravi i ispravan stav (Zakon o radu) prema sigurnosti zaposlenih i sigurnosti nas korisnika. Zašto niko od onih koji odlučuju o tome ne sedne u kolica i ne čeka da mu neko da da jede? Ja sam već deset godina samostalna, i pored toga što bih možda umrla od gladi jer je bilo prekida u asistenciji, ali meni ne pada na pamet da idem u smeštajnu ustanovu kao što su domovi za stare. Vi niste svesni šta znači asistencija. Biti slobodan.

Moja samostalnost danas uz personalnu asistenciju ne bi bila moguća da nije bilo Centra „Živeti uspravno“ i podrške moje koleginice Mime.

 

Izbor iz neobjavljenih pesama Marije Mace Obrovački

 

2.

ja moram da odem da bih se vratila moram da zaboravim da bih se setila ogrubim

da bih opstala u zverinjem gnezdu oplačem gadost rad oprosta gneva prema sebi

njima

ja moram da urlam da bih se čula u mukloj tišini da vežem sebi telo okujem žicom

laži da bih spoznala sebe

 

10.

zgažena

obnažena

unakažena

ugrožena

založena

izložena

u begu

u kavezu

u plastici

u glini

u kamenu

u zemlji

u begu

dojkom poji

krvlju poji

suzom poji

drži mač

drži dojku

drži porod

drži lane

dete

mit

miriše na mleko

na krv

ako ne ispuni

sebe utrobu ko je ona

pre dolaska androida za rađanje rađaće

i još dugo

tučena

silovana

prodavana

odavana

žrtva

ta kurva

žena

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.