Piše: Dragan Vojvodić //

Interdisciplinarni projekat Seaworld Venice Florentine Holcinger u Paviljonu Austrije na 61. Bijenalu umetnosti u Veneciji, tokom vernisaža izdvojio se kao jedan od najradikalnijih i najkompleksnijih. Zvono u kojem naga performerka visi naopačke, postavljeno ispred paviljona i s natpisom „Tempora o mores“, privuklo je duge redove posetilaca, a projekat je na društvenim mrežama ubrzo postao i jedan od najviralnijih.

Florentina Holcinger (Florentina Holzinger, 1986), u radu kojii briše granice između performansa, koreografije, pozorišta i umetničke instalacije, koristi efekat šoka kao strategiju privlačenje publike u slojevitu strukturu dela.

Kako objašnjava kustoskinja Nora-Svantje Almes, spektakl ovde funkcioniše kao ulazna tačka za publiku: „Radovi imaju više slojeva, a šok je prvi od njih – tu je da vas natera da gledate. Gledaćete nage izvođačice, ogromno zvono u kojem performerka visi naglavačke. To je trenutak u kojem rad uvlači publiku unutra.“

Florentina Holcinger, umetnica prepoznata po performansima ekstremne fizičke ekspresije, u radu Seaworld Venice nastavlja dugogodišnje istraživanje tela kao mesta političke, biološke i simboličke tenzije. Njena praksa, koja često uključuje nagost, telesne supstance i fizički rizik, balansira između koreografije, body horror estetike i pozorišnog spektakla, zbog čega je njen rad postao prepoznatljiv u međunarodnom kontekstu savremene umetnosti performansa.

Ovaj projekat se upisuje i u specifičan kontekst austrijske umetnosti koja se bavila telom, krvlju i telesnim izlučevinama — od bečkih akcionista kao što su Hermann Nitsch i Günter Brus do savremenih performativnih praksi koje telo tretiraju kao prostor društvenog i političkog konflikta.

U performansu, koji funkcioniše kao upozorenje svetu koji ignoriše posledice ekološkog kolapsa, pored same autorke koncepta učestvuju i druge performerke koje se smenjuju tokom izvođenja. Na svaki sat vremena uvek jedna od njih visi u zvonu, druga učestvuje u performansu sa džet-skijem, treća je u rezervoaru, potopljena u tečnost od prečišćenog urina, nekoliko njih je unutar instalacije…

Čitav projekat je koncipiran kao svojevrsni „mašinski organizam“ — hibridna struktura koja Austrijski paviljon transformiše u ,,prostor između vodenog zabavnog parka, postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda i sakralne građevine“. Ova tri modela — zabavni, infrastrukturni i ritualni — u kompleksnoj postavci funkcionišu kao međusobno isprepletani sistemi koji proizvode slojevito, intenzivno i često nelagodno iskustvo savremenog sveta.

Polazište projekta jeste voda — element koji je istovremeno prirodni resurs i globalno regulisana roba. Voda koju pijemo i izlučujemo, u koju ulazimo i iz nje izlazimo promenjeni, u radu Florentine Holcinger postaje ključni materijal za promišljanje ljudskog tela u uslovima radikalno izmenjenog pejzaža, u kojem se priroda i tehnologija sve intenzivnije prepliću.

Jedan od centralnih aspekata rada jeste ukidanje granice između „čistog“ i „zagađenog“, „privatnog“ i „javnog“, „svetog“ i „profanog“. U okviru instalacije, telesne izlučevine posetilaca iz dva mobilna toaleta, postaju deo zatvorenog ekosistema, čime se radikalno briše distanca između posmatrača i umetničkog okruženja. Time se positoci uvlače u pitanja o odgovornosti, eksploataciji i nevidljivim tokovima otpada u savremenim društvima, kao i o granicama kontrole nad sopstvenim telom.

U estetskom i dramaturškom smislu, Seaworld Venice gradi distopijsku viziju sveta u kojem je priroda već u potpunosti infiltrirana industrijskim i digitalnim sistemima. Venecija, kao grad koji istorijski egzistira na vodi, u ovom kontekstu postaje operativna scenografija za promišljanje klimatske krize, turističke ekonomije i sopstvene ugroženosti. Ona paradoksalno preživljava zahvaljujući turizmu koji joj nanosi štetu. Rad se i realizuje unutar kontradikcija. Dok kritikujemo jedan paradoksalno uspostavljen sistem, svi prisutni na Bijenalu, i umetnici i posetioci, jesu saučesnici.

Projekat Florentine Holcinger insistira na stanju stalne napetosti. Prljavština, otpad i višak materije nisu skriveni, već eksplicitno uvedeni u vidno polje kao sastavni deo savremenog ekosistema. Sagledavajući masovni turizam i klimatske promene kroz žive performanse, projekat preispituje svet u kojem su ljudi primorani da egzistiraju u otpadu sopstvenih postupaka. U tom kontekstu, rad se oslanja na šire interpretacije savremenih globalnih odnosa moći,  gde se, kako se navodi u objašnjenju koncepta, „ranjive populacije i čitave nacije gurnute u kante za smeće moćnih.“