Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Da li sve što vam se učini vrednim pamćenja beležite u mobilni telefon ili pišete rukom u svesku? Da li u nju, kao na „široki sto, ili u prostranu torbu“ stavljate „hrpu drangulija, naoko bez reda i smisla“?

I to ne u bilo kakvu svesku. Jer, iako ne znam da li je tačan podatak da je nastala u 17. veku presavijanjem papira na pola, verujem da je beležnica mnogo više od praznih svežnjeva papira.

U sveske se upisuje toliko toga: važni datumi, šifre, cifre, citati, (ne)izgovorene reči, promašaji, (ne)pročitani naslovi knjiga, želje, padovi, (ne)uspesi, ideogrami, fragmenti, opisi, rasprave, solilokviji, „unutrašnja trovanja”, potreba da se „zadrži nepomičnim” ono što je rečeno, učinjeno ili doživljeno.

U sveskama su možda i skice za neku buduću knjigu, ali i raznorazne „moralije i marginalije” koje kasnije nećemo stići ili nećemo želeti da (pro)čitamo.

U mojim je, recimo, beležnicama, na prvi pogled, potpuni haos: fragmenti dana, misli, sećanja, teze, manifesti, stejtmenti, koncepti, posetnice, podsetnici, (pro)računi, citati, parole, crteži, obaveze, motivacione rečenice, nazivi hotela, veb-sajtova, naslovi knjiga koje bi valjalo pročitati, mesta koja bi vredelo posetiti, novac koji treba zaraditi, onaj koji se mora potrošiti, isplanirane umetničke rezidencije, aplikacije, susreti, podaci koje nikako ne bih smela smetnuti s uma: rođendani, rokovi, brojevi telefona, rezervisani avio-letovi… sve ono važno i nevažno jer, složićemo se sa Andrićem u Znakovima pored puta, „niko od nas ne zna šta je od onog što doživljavamo i zapažamo stvarno i stalno, a šta sporedno i prolazno.”

Sveske, notesi, planeri i rokovnici su moj omiljeni suvenir s putovanja. Zbog njih su među prvima na listi prioriteta – posete knjižarama, muzejskim prodavnicama i koncept-radnjama; potraga za (idealnom) beležnicom, olovkama, stikerima, pismima, pečatima, papirom za pisanje, svim onim što uslovno nazvamo „kancelarijskim materijalom”, „papirnom galanterijom” ili „gift programom”.

Beležnice, rokovnike, planere i blokčiće rado poklanjam i sebi i drugima. I čuvam. Bilo da su kupljeni u Marimekko radnji u Finskoj, pariskom Tašenu, japanskoj radnji po imenu MUJI ili je reč o najobičnijim sveskama iz lokalnog supermarketa korica uvijenih u kolažirani papir ili u komad tkanine.

Na posebnom mestu čuvam sve nove, nekorišćene i neispisane sveske, kao i o sve one ispisane, od upotrebe oštećene sveščice sa Vorholovom Merilinkom, pin up modelima, japanskim ideogramima na koricama; izrađene od različitih materijala, različitih formata, debljine, vrste hartije, boje listova; na „kvadratiće, linije ili prazne”, lepljene ili povezane u spiralu.

Zbog svega toga nije nimalo slučajno da je jedna od mojih omiljenih umetničkih rezidencija bila u estonskom Muzeju štampe i papira u kojem su me naučili da pravim papir i da od recikliranog papira i odbačenih korica knjiga sama sebi napravim – svesku.