Art Box portal //

Ciklus razgovora sa novosadskim umetnicama pod nazivom „Kako razumeti savremenu umetnost“ nastavljamo sa pesnikinjom i transakcionom psihoterapeutkinjom Bojanom Škorić. Ona nas poziva da obavezno posetimo večeri poezije Poetarium koje okupljaju pesnike i pesnikinje sa idejom da se oživi pesnička praksa neposredne recepcije poezije. Njena poezija propituje poziciju žene u savremenom neoliberalnom kapitalističkom miljeu, prisvaja i promišlja novonastale simbole korporativnog, hiperproduktivnog društva. „Cilj je da se deluje srećno, ali ne i da se bude“, kaže Bojana. A zašto misli da se u današnjem sistemu oni s većom moći idolopoklonički uvažavaju, dok se prema običnom čoveku gaji arogantan stav, pročitajte u intervjuu koji sledi.

Jedna si od autorki koje je Siniša Tucić je uvrstio u antologiju novosadske ženske poezije pesnikinja različitih generacija – Nevidljiva zebra. Kuriozum je da je zaista veoma teško pronaći tvoje pesme na internetu – da li je to izraz tvog opredeljenja za nevidljivost, možda kao povratak autentičnoj prirodi poezije u neposrednom odnosu sa publikom ili možda jedan oblik tihe kritike?

Nije u pitanju neka promišljena odluka, jednostavno pred sebe nisam stavljala taj imperativ da moja poezija mora da bude na internetu. U pisanom obliku moje pesme se nalaze u nekoliko zbornika, od kojih bih posebno izdvojila onaj koji si navela „Nevidljiva zebra”, objasniću i zašto. Kada sam skupila hrabrosti da ono šta pišem podelim da drugima, kao prirodan i logičan sled bile su večeri poezije. Nisam poznavala ljude sličnih interesovanja, jednostavno sam krenula da odlazim na dešavanja koje su negovale tu klubsko-kafansku atmosferu i davale mikrofon zainteresovanima. Vremenom sam saznala kako izgledaju promocije pesničkih knjiga i nisam imala dileme kakva vrsta ambijenta je ono šta mi prija. Želja za objavljivanjem je utihnula i godinama sam mislila da je tako dok me Siniša Tucić, kao urednik zbornika, nije pozvao da mu pošaljem neke svoje pesme. To sam doživela kao kompliment, jer sam uvek držala do neke vrste skromnosti da sebe nazivam pesnikom i pesme poezijom, značilo mi je da ih kao takve prepoznaju drugi.

Čini mi se da je ova sredina malo specifična, da se određeni autori i kritika često drže zajedno u hermetičnim krugovima, zbog toga i nemam želju da se namećem i samoprozivam pesnikinjom, jer postoje ljudi kojima taj imidž mnogo više znači. Zadala sam sebi da napisano pročitam uživo pred publikom i znači mi ako pozitivno odreaguju. Tako da tek sada podstaknuta tvojim pitanjem, zapravo i sama osvešćujem da mi je potrebna reakcija publike, u suprotnom prazninu koju bih osetila možda bih adlerovski nadkompenzovala nekom idejom veličine, a to mi ne spada u vrline koje negujem.

Po profesiji si transakciona psihoterapeutkinja. Moglo bi se reći da u opis tvog posla ulazi neka vrsta stvaranja lekovite veze sa drugima. Da li je poetska praksa za tebe jedan vid komplementarne aktivnosti, možda izraz tvog alter-ega, tvoj intimni terapijski modalitet ili nešto drugo?

Tačan odgovor je: sve gore navedeno. Psihološke teorije se trude da objasne ličnost i ponašanje, sve vreme pokušavajući da budu objektivne. Čini mi se da u razumevanju čoveka i raznih pitanja koje život stavlja pred njega, nekada jasnije odgovore mogu da daju literarna i dramska dela, opisujući subjektivne patnje likova, ukazujući na dobre i pogrešne izbore koji se mogu napraviti, itd. U tom smislu vidim direktnu vezu nadopunjavanja između, s jedne strane ličnog rada na sebi baziranom na psihološkim i psihijatrijskim znanjima, i sa druge strane umetničkim sadržajima koji su priče o ljudskim sudbinama iz kojih se izvlači pouka i doživljava aristotelovska katarza. Savetodavni rad ima jasno postavljena pravila i zahteva odgovoran pristup. Pisanje mi daje veću slobodu u tom smislu, angažuje drugačije sposobnosti. Sa ove distance mogu da prepoznam da je pisanje za mene krenulo sa autoterapijskom motivacijom, vremenom sam razvijala kritičku distancu ka napisanom i budila mi se želja da kompozicija i pesničke slike budu, jednostavno rečeno, bolje.

Prisutna si i aktivna u Poetariumu – novosadskom poetskom kabareu, nastalom pre desetak godina na inicijativu Bojana Samsona i Nikole Oraveca, koji okuplja pesnike sa idejom da oživi pesničku praksu neposredne recepcije poezije. Da li nam možeš reći nešto o o tome kako Poetarium funkcioniše kao umetnička grupa i koliko je usmeren ka uključivanju mladih u iskustvo rada u ovakvoj umetničkoj zajednici?

Poetarium postoji više od deset godina, a način organitovanja pesničkih večeri isti je sve vreme, vođen jednim jednostavnim pravilom koje se pokazalo uspešnim: svi mogu da se prijave da izvedu poeziju koju su napisali, bilo da su ljudi koji se profesionalno bave književnošću, oni koji nemaju dalje ambicije od toga da pročitaju neke stare zabeleške, pisci koji još pronalaze svoj izraz, kompetitivni i sa prijateljskim stavom; za sve ove godine zaista je bilo raznih. Večeri poezije Poetarium se organizuje jednom mesečno, uglavnom svaki susret ima zadatu temu na koju pesnici prave osvrt u trećem krugu čitanja, bilo da izvode autorsku ili poeziju poznatih pesnika. Zbog toga je Poetarium zanimljiv, mogućnost da pročitaju i izvedu pesmu imaju autori čija poezija je stilski, tematski, u izvođenju veoma različita, a zajednička je forma pesme.

Lično verujem da je za mlade autore Poetarium odlično mesto susreta pre svega sa publikom, drugim autorima i prostor sa suočavanje i razbijanje vlastitog straha (ili možda nanošenje narcističke povrede da je ono šta su napisali pregenijalno). Sada mogu da izvučem sve otrcane fraze: deluje šašavo, ali koristi; da tamo ima za svakog po nešto, da nikog ne ostavlja ravnodušnim, ali zaista je tako. Zato pozivam sve zainteresovane, pesnike i publiku, da u budućnosti obavezno dolaze na večeri Poetariuma.

Kakav specifičan značaj za tebe ima slem poezija kao vid performansa: upotrebe verbalnog i neverbalnog kazivanja pred živim auditorijumom?

Nikada se nisam bavila time da ono šta pišem nazivam slemom, a ispostavilo se publika to tako prepoznaje. Pročitati ili izvestii pesmu naglas, znači upoznati njen nivo koji bi u tišini papira ostao neosvešćen. Još pred publikom, to znači izaći pred sebi slične, svi živimo u istom svetu, i podeliti svoj utisak sveta.

Tvoja poezija bavi se pozicijom žene u savremenom neoliberalnom kapitalističkom miljeu, ali i prisvaja i promišlja novonastale simbole korporativnog, hiperproduktivnog društva. Koje je, po tvom opažanju, određenje ženstvenosti u takvom, nametnutom kontekstu i šta vidiš kao izraz pozicije žene?

Dobar način da sagledamo poziciju nečega je da uočimo šta su o toj temi poželjni stavovi, odnosno šta je popularno. U neoliberalizmu odgovor se sam nameće, ljudi moraju biti hiperproduktivni ne samo na poslu već i u slobodno vreme, koje treba da je korisno ispunjeno i nema vremena za dosađivanje i prazan hod.

Popularno je da čovek sam sebe posmatra kao proizvod, bude lični marketing stručnjak, pronađe avatar koji želi da bude. Za autentičnost nema mesta. Cilj je da se deluje srećno, ali ne i da se bude. Pozicija žene danas je, čini se, pod jednim paradoksalnim pritiskom navodnih sloboda izbora: deluje kao da je sramota biti domaćica, taj pojam se u određenim krugovima koristi pežorativno, kao nešto passé i oldskul zastarelo, apriori se sumnja u samostalnost žene i u taj opis nužno učitava psihološka pozicija žrtve.

Na čoveku, i muškarcima i ženama, pritisak je da moraju da se pravdaju sveprisutom rigidnom super egu neoliberalnog kapitalizma koji ozlojeđeno neprekidno sumnja da li se osoba dovoljno trudi. Čovek kao da je u poziciji pravdanja, da iznova i iznova ističe uloženi trud, bez prava da se bude zadovoljan. Pristajanje da se ostane u začaranom krugu „savremenog uspeha” deluje kao oblik samoeksploatisanja, odnosno samomučenja.

Resetovanje vidim u vraćanju univerzalnim ljudskim vrednostima i vrlinama, organizovanju života u kom čovek može da prepozna da je tajni sastojak, game changer, ključ koji otključava skrivena vrata, naravno — ljubav.

Jedan od rekvizita savremene stvarnosti koji prepoznaješ kao simbol hiperproduktivnosti i koji mi je privukao pažnju je i električni trotinet. Šta sve, prema tvom pesničkom, ali i psihološkom uvidu ovaj predmet utelovljava?

Trotinet, koji mi je zapao za oko kao jedan u nizu sličnih novih aparata koji mogu da olakšaju život, ali način na koji im se pristupa, kako se tumači njihovo posedovanje, otvara novu dimenziju u kojoj možemo da sagledamo karakterne osobine i prioritete čoveka. Otvaraju se pitanja: da li je u široj slici život olakšan i bolji, odnosno u kom smeru je bolji? U poboljšanju kvaliteta života, za šta čoveku ostaje više vremena? Logičan odgovor bi bio za: porodicu, prijatelje, druženje, hobije, usmerenost na okolinu. Tu svaka naivnost prestaje, već je jasnije da je potreba za posedovanjem stvari uveliko simptom konzumerizma, a ne samo način kako se rešava problem, na ovom primeru, svakodnevnog prevoza. Vatra je dobar sluga, a loš gospodar, kao materijalne stvari koje postaju statusni simboli. U današnjem sistemu kao da provejava osobina autoritarnosti da se oni sa većom moći (statusnom i materijalnom) idolopoklonički uvažavaju, dok se prema običnom čoveku gaji arogantan stav.

Da li si imala iskustvo stvaralačke saradnje sa drugim novosadskim umetnicama i koliko je takvo iskustvo za tebe važno?

Do sada nisam, ali bih volela. Izvođenje poezije, dok muzičari džemuju, poslednjih par godina popularno je u Novom Sadu i može da bude jako zanimljivo. Naravno, prva osoba koja mi pada na pamet je moj brat Aleksandar, koji svira bubnjeve, njemu bih mogla najviše da zanovetam i naređujem, sa drugim muzičarima bih morala da budem tolerantnija. Šalu sa puno istine na stranu, volela bih da se takva vrsta saradnje desi u budućnosti.

 

Plan uspeha

 

Vozač električnog trotineta ima

Uspravljen torzo bista zaboravljenih narodnih heroja

Stamen i odlučan

Čvrsto drži korman

Čovek sa jasnim ciljem

I planom uspeha u 4 koraka

 

Nije pristalica analognog trotineta

Mahanje nogom deluje siromašno

Kao parče hleba i margarina

 

A i došlo je novo vreme

(Jer uvek dođe novo vreme)

 

Hej ljudi na ulicama što se bezbrižno šetate

Čujte i počujte

Iznad vas je

U rizičnoj situaciji

Vozač trotineta

Zastanite i videćete

Ne plašite se

On je u stabilnom raskoraku

Drži ravotežu hodajući na užetu

Društvene hijerarhije

(Ne zaboravite — on ima plan)

 

Penzioneri

Studenti i nezaposleni

Deco iz zabavišta što razgledate grad sa vaspitačicama

 

Pred vama je član društva

Modno osvešćen i ekološki neutralan

Na takmičenje u uspehu prijavio se jer želi da stekne nova poznastva

Za sebe kaže da je vredan i uporan

Cilj mu je da bude bolja verzija sebe u očima drugih

U takmičarskom delu prikazaće nam se tačkom: 4 koraka ličnog rasta i razvoja

 

Eat

Sleep

Work

Repeat

 

Eat

Sleep

Work

Repeat

 

“Jer svi su tu na 5 minuta, posle opet potonu

Ja hoću uvek da budem na površini

Hoću da budem svugde, da me svi viđaju, da me svi znaju”

 

Just do it

Jači sam nego

Novak Đoković

 

Držim stvari pod kontrolom

 

Radim u trafici, pomažem

gazdarici lafici — da mi veću platu nego što odradim

Stvari iz kutije na police, slažem

konzerve i flaše u frižider

Taj posao malo i volim — to ne mora niko da zna

 

Imam intruzivnu misao da podižem platu sa bankomata

Pare stavljam u unutrašnji džep jakne

Kupim pištolj od nekog lopova

Prosviram sebi mozak u kolima

Zamišljeni prasak je vatromet i bude mi lakše

Prvo osetim eksploziju, pa tiho pucketanje

 

Kod kuće me deca umaraju

Plače mi se kad ih vidim

Čuva ih moja keva

Muž je na brodu i šalje nam 1500e mesečno

Kaže: ne moraš da radiš, ostani kod kuće

Šalje mi: srce u četu i selfi sa šljivom na vratu ali to ne mora niko da zna

Držim stvari pod kontrolom

 

U bolnicu više ne odlazim

Idem kod astrologa, tarot čitača, popa i hodže

U manastir i na salivanje strave

Olovo kad se baci u vodu

Čujem pucketanje i šuštanje

 

Olovo oblika šljive na vratu

Dečije sline u maramici

Mog tumora na materici

 

Puckenje metastraziranih pluća dok udišu

 

I sve to uskoro neće biti važno

 

Sutra radim drugu smenu

Držim stvari pod kontrolom

(Bojana Škorić)