Razgovarala: Maja Rogač Stančević //

Vladimir Gvozden, javna ličnost koja rasponom svojih interesovanja narušava (već pomalo načet) stereotip univerzitetskog profesora, književni delatnik i arbitar, autor je značajnih studija: Srpska putopisna kultura 1914–1940. (nagrada „Laza Kostić“ 2012. i nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine 2012), Kapitalizam i književnost,  Anatomija robe: ogled iz kritike političke ekonomije (koautor), Atmosfera kraja: istorija i savremenost u srpskoj prozi od Andrića do danas i dr. Dobitnik je nagrade Društva književnika Vojvodine za prevod godine (2005) za Istoriju čitanja Alberta Mangela. Bio je gostujući predavač u Torontu, Inzbruku, Budimpešti, Brnu, Zagrebu, Beču.

Svojim istraživanjima dali ste značajan doprinos komparatistici, kao i, specifično, imagologiji – transdisciplinarnoj oblasti komparativnog proučavanja predstava o stranoj kulturi u nacionalnim književnostima. Govor o Drugom artikuliše značenjski raskorak između dve kulturne stvarnosti – uslovljen je nasleđenim predstavama i stereotipima i zato uvek samootkrivajući. Da li je u diskursima o Drugom u srpskoj književnosti prepoznatljiva neka dominanta? Da li je alteritet prikazanog predočen kao ugrožavajući, poželjan ili na neki drugi način?

Činjenica je da slikama o drugom vlada arbitrarnost. Potonje znači da nema suštinske slike o drugom koja je stabilna, slike se menjaju kroz vreme i to je važna opomena svima onima koji veruju u nekakav esencijalizam mržnje ili ljubavi u odnosima prema drugim narodima. Svaka od slika, bilo da su one pozitivne ili negativne, imaju svoj kontekst ili genezu. U vreme Prvog i Drugog balkanskog rata bila je u našoj štampi i književnosti dominantna negativna slika o Bugarima, dok se danas o Bugarima neopravdano malo govori, budući da su nam oni i dalje susedi. Ali to nije nikakva specijalnost ovih prostora: slike Francuza o Nemcima, i obrnuto, bile su vrlo negativne, brutalne, ismevačke, u razdoblju prusko-francuskog rata i kasnije, da bi se nekako posle Drugog svetskog rata ta slika polako rastakala. Naravno, uvek ostaju nekakvi reziduumi takvih slika, i u određenim istorijskim okolnostima oni mogu da se izvade iz povesnog naftalina i na taj način reaktuelizuju. Po mom mišljenju, u vremenima napetosti važno je, ako se kritički bavite slikama o drugom i drugačijem, obezbediti kontrafaktuale i na taj način smanjiti „napaljenost“ spram ovih ili onih drugih u javnom životu. I da, uvek se valja podsetiti na to da smo i mi nekome drugi i drugačiji.

Pišući o srpskom modernističkom putopisu fokusirate se na kosmizam i pasatizam kao izraze potrebe različitih autora (Crnjanski, Sekulić, Krakov, Vinaver, Nastasijević, Drainac i dr.) za iskorakom iz vremensko-prostorne određenosti narativa o drugom i drugačijem. Kako ističete, bitnost faktografije u pomenutim putopisima ustupa pred doživljajem metafizičkog suviška viđenog, čija je funkcija pretežno retorička, ali i kohezivna – on stvara nove društvene poveznice izgubljene u okolnostima duboke krize. Koja je, po Vama, budućnost putopisa kao žanra?

 Modernistički putopisi aktuelizuju ključan paradoks modernizacije i svih njenih neuspeha. Vodeći srpski pisci između dva rata, ali i niz manjih i danas zaboravljenih autora i autorki, pišu putopise. Takvo razdoblje je neponovljivo, ali jasno je da o tome nije presudio slučaj, već strukturalni razlozi. Građanstvo se potvrđivalo kroz topose aktuelnih putovanja, dokazujuči tako svoj elitistički status. Ali uočavam paradoks upravo u samoj srži takve kulminacije jednog poretka, građanske Srbije i Evrope. Ako je putopis žanr koji opisuje stvarnost, odnosno koji opisuje aktuelno putovanje, kako je onda moguće da su srpski putopisci listom okončavali svoje putopisne diskurse u afirmaciji bilo prošlosti, bilo kosmizma (u smislu bekstva od aktuelnog sveta u nekakve eterične nebeske prostore)? To je moguće zato što oni dobro osećaju aporije modernizacije: oni se koriste svim njenim dobrobitima kao što je razvoj novih prevoznih sredstava, putničkih agencija, bedekera i masovnog turizma, ali osećaju da se gubi autentičnost koju vezuju za prošlost sa kojom se, ipak, ne mogu čvrsto povezati. Budućnost putopisa je već tu, jer smo danas gotovo svi na ovaj ili onaj način postali putnici i putopisci. No tako se izgubila literarna specifičnost ovog žanra. 

U tekstu Tišma, begunac bez odredišta bavite se donekle paradoksalnim mehanizmima formiranja književnog mnjenja, pri čemu pronalazite radnu hipotezu hirovitog zakona (trenda?) čitalačke adoracije. Kako navodite, „oko Tišme se nikada nije stvorila atmosfera obožavanja koja je ostala rezervisana za Pavića, Crnjanskog, Pekića, Kiša…“ Šta se, po Vašem mišljenju, nalazi u osnovi, na prvi pogled neočekivane podele čitalačkih simpatija? 

Tišma je opor i siv pisac, bez hlorofila. Glavna tema njegovog opusa je nasilje. U ranim pričama, to je nasilje iracionalno i nemotivisano, ali uvek urbano, društveno, makar i kad se zbiva na marginama poznatog sveta. Kasnije, to nasilje je opisano kao deo nacističkog sistema zla i ugnjetavanja, čime je Tišmina antropologija zla otišla korak dalje. On pripoveda o vrlo uznemirujućim temama, kao što su one situacije u kojima su moralne odluke mogle ili morale da se donesu, ali nisu bile donete zbog straha, neznanja, neobaveštenosti ili gluposti. Osećao je Tišma da zlo prolazi neopaženo, da je zlo toliko duboko ukorenjeno u ljudima da imamo vrlo krhke mehanizme da ga prepoznamo onda kada se pomoli pred nama. Ukratko, Tišma će ostati nelagodan i do kraja neprihvaćen pisac sve dok budemo mislili da ćemo mehanizme zla pobediti moralisanjem, koje je u stvari oblik malograđanske imunizacije od nasilja koje se, kako bismo to želeli, uvek dešava drugom. Za Tišmu nasilje nisu drugi, ono nas uvek vraća nama samima, jer jedino smo mi ti koji možemo nešto učiniti da mu stanemo na put.

Ne mogu se oteti porivu da citiram Vaš intervju iz NIN-a objavljen u aprilu ove godine: „Iako se često može steći takav utisak, književni žiriji ne dele pravdu, već pokušavaju, sa manje ili više uspeha, da prepoznaju vrednosti.“ Kao dugogodišnji član žirija Vitalove nagrade „Zlatni suncokret“ (i novi član žirija NIN-ove nagrade) u stalnom ste dodiru sa tekstovima savremene srpske i regionalne proze. Koje su to vrednosti, prema Vašem iskustvu, preživele korenite transformacije društvenog značaja književnosti?

Postoji jedna vrednost bez koje je teško zamisliti dobru knjigu. Pokušaću to da opišem fenomenološki. Dok čitam knjigu, želim da me pripovedač uvuče u vlastiti tekst, želim da me preobrazi i odvede u nekom pravcu, želim da od mene ta knjiga napravi vlastitog idealnog čitaoca koji će biti dirnut ili čak preobražen. Dakle, ne želim da se podrazumeva kako sam ja istomišljenik pripovedača ili autora, kako ja delim njegove stereotipe i opšta mesta. Ne moram čak ni da delim vrednosti, ali mogu ih usvojiti nakon pročitanog dela, zar ne? Mnoge knjige ne traže čitaoca, već saveznika. A to jeste deo društvenog preobražaja koji nedužno mogu da nazovem smrt zajednice. Kao što tvrdim u svojoj poslednjoj knjizi Atmosfera kraja: istorija i savremenost u srpskoj prozi od Andrića do danas, dobra književnost jeste pokušaj da se artikulišu zajedničke vrednosti u atmosferi odumiranja zajednice. 

Kako tumačite trend osporavanja kriterijuma i kompetencija žirija književnih nagrada, često praćen dramski intoniranim apostrofiranjem članova i povlačenjem već pristiglih romana iz zvanične konkurencije i procene? Da li je to pokušaj vraćanja književnom radu izvesne arbitrarnosti kroz pobunu protiv ustoličenih mehanizama nagrađivanja ili nešto sasvim drugo? 

O tome se mnogo pisalo i govorilo. Književnost kao sistem je nešto što nam je potrebno. Pre nekoliko decenija postojalo je relativno koherentno književno polje kod nas, čiji su akteri bili pisci, urednici, kritičari, izdavačke kuće, časopisi, mediji itd. Uloge su bile jasne i u svaku od ovih institucija su se legitimno mogla učitavati određena očekivanja. Danas se borimo sa neočekivanim, što ima svoje vrline i mane. Vrlina je što nikada ne znate šta će iskrsnuti gde, u nekoj maloj izdavačakoj kući, ili će se pojaviti neki dobar pisac koji nije po vokaciji to. Dakle, načelno govoreći moguće je iznenađenje. No nedostatak koherentnog književnog polja znači da nema prethodne selekcije, pišu se hvalospevi osrednjim knjigama, prave se reklame na društvenim mrežama i u vizuelnim medijima. Sve to stvara konfuziju. Otuda i nezadovoljstvo. Nagrađivanje je samo posledica jednog šireg društvenog stanja, jedne epidemije neverice u bilo kakve kriterijume u vrednovanju bilo čega. Za promenu takvog stanja potreban je drugačiji konceptualni okvir, ono se neće popraviti nikakvim povišenim dramskim intonacijama koje su najčešće simptom onog stanja koje navodno osporavaju. 

Bili ste gostujući istraživač na univerzitetima u Torontu, Inzbruku, Budimpešti, Brnu, Zagrebu, Beču – kakve slike sami nosite iz ovih naučnih i kreativnih razmena? U kojoj meri su one uticale na Vaš akademski rad?

Čime god da se bavimo trebalo bi da se što više oprobavamo u različitim kontekstima, pred različitim ljudima. Kao gostujući profesor, gostujući predavač i istraživač na više univerziteta imao sam priliku da otvaram nova poglavlja u svom radu i da proveravam i brusim svoje uvide. U Bambergu sam, recimo, držao seminar o jednom od najpopularnijih i najčitanijih srpskih pisaca… Međutim, u punoj sali me ja zatekla neverica u pogledu vrednosti dela o kojem sam govorio, profesori i studenti su listom tvrdili da je njegovo delo reduntantno. Tim rečima: redundantno. Poenta svih tih boravaka je da se lišimo utvrđenih, samorazumljivih predstava, koje kod nas često vode do nekritičkih i nepotrebnih pohvala ionako potvrđenih dela. Smešno je ići okolo i govoriti kako su Andrić, Crnjanski ili Krleža genijalni, to svako zna. Posao književnih proučavalaca je da proučavaju, da pođu neizvesnim putevima, a ne da navijački duvaju u malograđanske trube identifikacije sa tuđim uspesima ili da piscima mere broj nacionalnih krvnih zrnaca.