Piše: Sandra Urban //

Četiri meseca već traju studentske blokade i protesti građana u Srbiji zbog smrti petnaestoro ljudi usled pada betonske nadstrešnice na zgradi Železničke stanice u Novom Sadu 1. novembra 2024. godine. Studentska istrajnost i rešenost da se ide do kraja u traženju ispunjenja njihovih zahteva od strane državnih institucija, a pre svega da se utvrde krivci za tragičan događaj i tako otkrije lanac koruptivnih radnji, probudila je široke narodne mase i izazvala nezapamćenu erupciju pozitivne energije. Kao da su se decenijama uspavani ljudi odjednom probudili, a zajedno s njima probudile su se i nada i radost.

I dok studenti hodočaste celom državom noseći novu energiju i pozivajući na odgovornost, čast, znanje i poštenje, pozdravljajući ih pokraj puteva kojima prolaze ili dočekujući ih na ulicama i trgova gradova, narod ih grli, ljubi i plače u katarzi probuđene nade i optimizma da je došlo vreme kada će im se država oteta od strane vlasti vratiti i da će biti lepa i uređena, kao u njihovim snovima i snovima njihovih neustrašivih predaka.

Stotine hiljada ljudi u svakodnevnim protestima izneli su na ulice osim svoje hrabrosti i vere u budućnost i svoj lucidni i slobodarski duh, koji se ogleda u porukama napisanim na transparentima, inspirisanim različitim izvorima – književnim delima, filozofskim mislima, narodnim mudrostima, rečima kazanim u istorijski važnim trenucima… a najviše je aluzivnih tekstova, punih duhovitosti i dovitljivosti.

Tragajući za što originalnijim tekstualnim materijalom za transparente, nošena velikim talasom optimizma pre svega mladosti studentske i đačke, listala sam knjige iz različitih oblasti ljudskog znanja i stvaralaštva, uz pomoć đaka, koleginica i kolega prevodila različite reči i izraze, koristila sopstveno znanje i kreativnost, a, naravno, tražila pomoć i na internetu. Tamo mi je, između ostalog, pažnju privukla jedna fotografija i na fotografiji žuta majica sa natpisom: OPTIMISM AS CULTURAL REBELLION.

Majicu je nosila moja bliska prijateljica iz gimnazije, koja već skoro tri decenije živi i radi u Londonu. Znala sam da je ta parola ilustracija njene ličnosti, ali i vremena u kojem smo odrastali i obrazovali se u zemlji Jugoslaviji sve do poslednje decenije XX veka, kada se sve promenilo.

Međutim, prepoznala sam i sadašnji trenutak – onaj osećaj koji su doneli studenti, koji su probudili u svakom normalnom čoveku u Srbiji – optimizam kao kulturnu pobunu. Ubrzo sam saznala da je autor parole britanski umetnik Metju Ston (Matthew Stone), koji od 2004. godine razvija ličnu filozofiju Optimizma, definišući je kao „vitalnu silu koja se prepliće sa budućnošću i zatim je oblikuje”.

Parolu sam zajedno sa svojom koleginicom prenela na transparent, koji je prvo nošen na protestu ispred škole, a onda je otputovao sa drugom koleginicom na veliki protest u Niš, da bi se potom vratio kući da stoji u gimnazijskom holu i čeka novu priliku.

A onda sam pročitala članak Metjua Stona u kojem on 2016. godine polemiše sa svojim ranim idejama i preispituje ih. Njegov TEKST, objavljen u prevodu Milice Smart na Art Box portalu uz dozvolu autora, originalno je objavljen 2016 u: System Magazine, No.7

Matthew Stone je umetnik koji živi i radi u Londonu. Kombinuje tradicionalno slikarstvo sa novim digitalnim procesima, uključujući rad sa veštačkom inteligencijom. Od 2004. godine Stone je razvio ličnu filozofiju Optimizma, definišući je kao „vitalnu silu koja se prepliće sa budućnošću i zatim je oblikuje”. matthewstone.co.uk/