Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Predstava Jezik kopačke, prikazana u selekciji Krugovi na 70. Sterijinom pozorju, premijerno je izvedena u septembru prošle godine u režiji Boruta Šeparovića u Zagrebačkom kazalištu mladih. Reč je o pozorišnom projektu koji propituje savremeni fudbal kroz prizmu mentalnog zdravlja, (neo)kapitalizma i društvenih pritisaka, otvarajući teme koje prevazilaze sport. Autori teksta su Filip Grujić i Ivan Ergić – bivši fudbaler Juventusa, Basela i reprezentacije Srbije, ali i pesnik, pisac i kolumnista, koji već godinama objavljuje tekstove u Politici, Tages Anzeigeru, TagesWocheu, zagrebačkom nedeljniku Novosti, na portalu Lupiga, kao i u drugim medijima.

Jezik kopačke se fokusira na podtekst profesionalnog sporta i preispituje tabu-teme u našem društvu: depresiju, stigmatizaciju slabosti, toksičan maskulinitet i patrijarhalne vrednosti koje i dalje vladaju svetom fudbala, kao i u dominantnom javnom i privatnom diskursu.

Predstava raskrinkava mehanizme simulacije religioznosti, nacionalizma, mačoizma – kao alate za uspeh. I prenebregavanje brige o mentalnom zdravlju. Nakon poraza na fudbalskom terenu, oseća se sram; nakon pobede – ne radost, samo olakšanje jer je izbegnut neuspeh.

Kroz tragikomičnu i na momente grotesknu priču o mladom fudbaleru Davidu Polovini koji iz Hrvatske prelazi u nemački klub Wolfsburg, predstava istražuje pritiske takmičenja, imperativ uspeha i kult novca i trijumfa. Suočava nas sa naličjem sporta i toksičnim maskulinitetom. Sportom u kojem postoje nepisana pravila koja se ne krše. Jer, samo „pičkice čitaju Matoša“, dok „pravi muškarci“ znaju mnoštvo pogrdnih sinonima za seks, a nijedan za ljubav. Imaju tetovaže svetaca na svom telu, krste se kada posrignu gol, – ali, recimo, to nikada ne čine kada protivnički igrač bude povređen.

Kroz prizmu mladog sportiste, predstava otvara niz pitanja koja su važna i za one koji nemaju veze sa fudbalom. Uz odličnu režiju i glumački ansambl, Jezik kopačke prikazuje drugu stranu profesionalnog uspeha – ono što se krije ispod basnoslovnih ugovora, skupih kola i žena-trofeja: konstantan pritisak roditelja, trenera, menadžera, uprave kluba, navijača… Očekivanja, imidž pobednika, odricanje od sopstvene suštine, igranje po tuđim pravilima.

Ovo jeste intimna priča Ivana Ergića, koji je javno govorio o borbi s depresijom i anksioznim poremećajem – temama koje su u našem društvu, a posebno u svetu fudbala, još uvek stigmatizovane. Ali, Jezik kopačke je i paradigma naših igara i društvenih i profesionalnih uloga, u kojima često gubimo sebe, živeći pod ogromnim pritiskom da budemo nepogrešivi – fizički i emocionalno.

Ova fizički izuzetno zahtevna predstava, kroz multimedijalni diskurs (digitalna forma pojačava ono što se događa uživo, razotkrivajući stvarnost u krupnom planu), progovara o strahu od neprihvaćenosti i neuspeha, stidu i samoći, propituje autentičnost, religioznost, patriotizam, odnos privatnog i javnog. Prvi čin je energičan, sa mnogo muzike (hitovi Mitra Mirića i Aleksandre Prijović, čiji narativi korespondiraju s podtekstom predstave), dok je drugi kontemplativniji, usmeren na unutrašnju borbu protagoniste.

Čitav glumački ansambl zaslužuje pohvale, uz posebno upečatljive uloge Bernarda Tomića kao Davida, Uga Koranija, kao njegovog saigrača Slavena Matijevića, i Rakana Rušaidata, u ulozi Davidovog oca. Publika je predstavu nagradila ovacijama koje su kulminirale skandiranjem, kada su glumci razvili transparent podrške studentima u Srbiji.

Ivan Ergić, koji je o svojoj depresiji govorio još kao mladi igrač Juventusa, jasno ističe da profesionalni fudbal, uprkos imperativu biti fizički zdrav, zanemaruje mentalno zdravlje.

„Osećao sam da tu ne pripadam, posebno zbog lajfstajla fudbalera, očekivanja… Imao sam traumatične momente, bio sam prvi put sam, daleko od roditelja… Razvila se depresija i anksioznost. Onda je došlo vreme za refleksiju, i potpuno sam drugačije počeo da gledam na svet, i na fudbal,” rekao je Ergić u podkastu Agelast. Psihijatar koji ga je lečio savetovao ga je: „Ako sad odustaneš, industrija te je samlela. Ako se vratiš i ispričaš kako izgleda iznutra – to je podvig.”

Što Ergić i čini – u ovom projektu i kroz umetnost.

Jezik kopačke, demistifikujući kompleksni svet profesionalnog sporta, poziva na promenu percepcije mentalnog zdravlja, i vrednovanje drugosti u savremenom društvu.