Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Pariz nije samo joie de vivre, kemp, starosedeoci, kroasan, čaša vina u Mareu ili nedeljno popodne u Jevrejskom kvartu. Nije ni Marsel Prust ni Viktor Igo, Žan Pol Sartr, Simon de Bovoar, Sorbona, Mona Liza, Luvr, Orsej, Mone, Mane ili Tuluz Lotrek. Pariz je i Bodlerov splin, Balzakov Pansion Voker, tuga Per Lašeza, beskućnici, suveniri, turizam, gužva, imigranti ili ksenofobija. 

Pariz je i Šekspirova knjižara (Schakespeare and Co.) u Latinskom kvaru, u ulici La Bucherie 37. Tzv. nezavisna, mala knjižara u kojoj se prodaju knjige na engleskom jeziku, slavna po tome što su Ernest Hemingvej, Skot Ficdžerald i Džems Džojs u nju svraćali. 

Šekspirova knjižara se pominje u svakom ozbiljnijem turističkom bedekeru o Parizu, a citirana je i na filmu. Navodno su gužve u njoj, nakon Ponoći u Parizu Vudija Alena, postale opšte mesto. 

Shakespeare and Company je zapravo naziv knjižare koju je, u ulici Dupuytren 1919. godine, otvorila Silvija Bič. Njena knjižara (koja je funkcionisala i kao biblioteka) ubrzo postaje literarni klub, kultno mesto pisaca tzv. izgubljene generacije. U knjižaru pored Hemingveja, Ficdžeralda i Džojsa dolaze i Ezra Paund, Tomas Stern Eliot, Men Rej, Anri Žid, Semjuel Beket, Šervud Anderson i mnogi drugi.

Zahvaljujući knjižari Silvije Bič štampano je prvo izdanje Džojsovog Uliksa. No, knjižara je zatvorena, tokom 1940. godine.

Kada je Drugi svetski rat završen, Hemingvej je „lično oslobodio” Šekspirovu knjižaru, no uprkos tome, ona više nije nastavila sa radom.

Godine 1951, američki emigrant, Džordž Vitman, otvara Le Mistral koji, u znak sećanja na knjižaru Silvije Bič, 1964. godine naziva Shakespeare and Company. Počinje da organizuje nedeljne čajanke i književne susrete na kojima se predstavljaju pisci, gde se priča o literaturi i čitaju rukopisi.

Iako će u ovu knjižaru dolaziti čuveni engleski autori kao što su Alen Ginsberg i Gregori Korso, knjižara je slavu stekla i zahvaljujući tome što su u njoj utočište pronalazili nepoznati pisci. Vitman je otvorio vrata svoje knjižare (ali i svog doma) nepoznatim, mladim autorima željnim afirmacije. Neki su u knjižari ostajali tek jednu noć, drugi nedeljama ili mesecima. Jedino što je  od njih zahtevao, bilo je da mu pomažu u knjižari i da – svakodnevno čitaju knjige.

Danas na uličnom zidu Šekspirove knjižare visi fotografija Volta Vitmana. U izlogu se, uz bestselere, mogu zateći Keruakov Satori u Parizu, Pariz Džona Rasela, Džojsov Portret umetnika u mladosti, Pokretni praznik Ernesta Hemingveja (u kojem se uz priču o izgubljenoj generaciji pominje upravo ova knjižara) ili Šekspiriv Hamlet.

Ispred izloga su drvene klupice i stočići. Nedaleko fontana s bronzanim ženama-karijatidama. Na drvenoj tabli, s desne strane od ulaza, kredom su ispisane reči čoveka koji se opirao komercijalizaciji, a čija je knjižara postala turistički hit.

„Neki su me ljudi prozvali Don Kihotom Latinske četvrti jer je moja glava tako daleko u oblacima pa sve posmatram kao anđele u raju. Ja nisam klasični prodavac knjiga. Ja sam isfrustrirani romanopisac čiji se roman ne sastoji iz poglavlja nego iz prostorija. Činjenica je da su Tolstoj i Dostojevski za mene realniji od mojih suseda i da je, mnogo pre mog rođenja, Dostojevski napisao Idiota koji je, u stvari, roman o mom životu u kojem ja uporno tragam za heroinom po imenu Nastasija Filipovna. Sto godina ranije, ova knjižara je bila skrivena vinarija. Godine 1600. ovo je bio manastir i stan u kojem je živeo fenjerdžija zadužen da osvetli čitav Pariz“, govorio je Džordž Vitman.

U samoj knjižari su knjige naslagane od poda do plafona, rasute su po patosu, po čoškovima, na stolicama i kauču. Usko, drveno stepenište (takođe zakrčeno knjigama) vodi na sprat na kojem je prostor za čitanje krcat turistima koji uprkos zabrani fotografisanja, beleže trenutak kada su se u Šekspirovoj knjižari zatekli. 

Šekspirovu knjižaru nakon očeve smrt vodi Silvija Bič Vitman. Odlučivši da izbegne atmosferu omladinskog hostela, jer je njen otac, doživljavajući svoju knjižaru kao socijalističku utopiju maskiranu u knjižaru, prihvatao svakoga ko bi izjavio da je pisac, Silvija Vitman nastoji da očuva tradiciju, ali knjižara danas fukcioniše na drugačiji način. Pokrenut je literarni festival FestivalandCo (gde je gostovao Pol Oster), onlajn prodaja knjiga, podkast u čast 100-godišnjice Uliksa, kafe, gift šop …

Očigledno je da svakodnevica menja naše duhovne potrebe i navike i da Šekspirova knjižara nema stari šarm. No, ona je još uvek mesto koje mnogi rado posećuju. I to ne samo iz turističkih pobuda. Što daje nadu da će se, možda, jednoga dana, ma koliko to zvučalo utopistički, obistiniti Heseovo proročanstvo da će, „što više novi izumi budu zadovoljavali potrebe naroda za zabavom i obrazovanjem, knjiga ponovo steći dostojanstvo i autoritiet“.