Piše: Maja Rogač Stančević//

U dobu arogantnog „sveznanja“ neznanje gotovo da predstavlja tabu. Mada je u antici funkcionisalo i kao topos skromnosti, suočavanje sa granicama sopstvenog znanja do skora je važilo za elementarnu mudrost. Toliko bežimo od sopstvenog neznanja da ono, u najboljem slučaju, postaje predmet proučavanja, kao u studiji Renate Salecl, slovenačke filozofkinje i sociološkinje Strast prema neznanju (Što se odlučujemo ne znati i zašto), objavljenoj u izdanju Frakture 2022. godine.

Autorka ukazuje na zaštitnu, pa čak i lekovitu prirodu neznanja, a ono ima više modaliteta. Pojavljuje se u vidu potiskivanja (ignorisanja) nepodnošljivog znanja, kao i nepoznavanja ključnih informacija kroz koje se uspostavlja moć nad pojedincem. Analiza elektronskih tragova u vidu fotografija, snimaka, zapamćenih pretraga, ličnih preferenci, a u novije vreme i zdravstvenih kartona, predstavlja materijal za proučavanje korporacija i države, čija moć počiva u obradi podataka sakupljenih o nama – nekoj vrsti sveznanja. Nepriznavanje i potiskivanje kao čin poricanja u središtu su pažnje Renate Salecl.

Kroz opisani klinički slučaj fobije od ogledala – eispotropfobije, autorka prikazuje globalni pritisak „industrije lepote“ na pojedinca u 21. veku, zbog kojeg suočavanje sa realističnom slikom sopstvene pojave za mnoge postaje neizdrživo. Japanski psihoanalitičar Daisuke Fukuda piše o slučaju žene čija se patologija ispoljava kao intenzivna nelagodnost u prisustvu ogledala. Ona nije u stanju da se suoči sa sopstvenim odrazom i zato pokušava da razreši unutrašnji konflikt razbijanjem ovih objekata – tim činom simbolički uništavajući i svoj odraz u njima. Sama slika koju ogledalo refektuje ne može biti uznemirujuća po sebi već je to kontekst koji joj društveno opažanje pridaje: nova norma postaje samopredstavljanje korisnika društvenih mreža kroz raznim filterima (sada dostupnim na svakom telefonu) ulepšane fotografije sopstvenog tela i života.

„Nisam zaboravila. Ne želim se sjećati.” Citirane reči žene izbegle iz rata u Bosni najbolje ukazuju na protektivnu ulogu potiskivanja nepodnošljivih sećanja i sadržaja koje ne možemo integrisati u sopstveni život. Autorka ukazuje na protivrečnost kojom trauma zarobljava članove porodica stradalih: neznanje gde počivaju tela njihovih voljenih onemogućava im suočavanje sa realitetom njihovih smrti i tako ih zamrzava u trenutku najvećeg bola. Ona navodi potresan primer, prikazan u dokumentarnom filmu Jasmile Žbanić Crvene gumene čizme posvećenom majci koja prati forenzičara od jedne masovne grobnice do druge, u nadi da će DNK analizom najzad identifikovati posmrtne ostatke svoje dece i sahraniti ih.

Sa prećutkivanjem kao oblikom zaštite od opasne prošlosti suočila se i sama Renata Salecl, kroz potiskivanje porodične uspomene na smrt politički nepodobnog pretka nakon Drugog svetskog rata. Zbog nametnutog ćutanja, ona kasno saznaje sa sudbinu svog dede, osumnjičenog za saradnju sa nacistima, koga partizani ubijaju kada se izjašnjava da se sa porodicom odseli u Austriju. Jedan vid pokušaja da se porodična istorija prisvoji je podizanje prazne grobnice kojom autorkini roditelji izvršavaju simboličko sahranjivanje. Jedan od vidova potrage za bitnim informacijama očituje se i u istraživanjima genetskog zapisa, pri čemu se epigenetika – uticaj životnih okolnosti na razvoj genetskih predispozicija zanemaruje. Postavlja se pitanje koliko saznanje o prisustvu dispozicija za teške bolesti i poremećaje može biti podnošljivo ili korisno za pojedinca, pri čemu je problematična dostupnost ovih informacija, pa i mogućnost njihove zloupotrebe kroz nadzor nad pojedincima nepoželjne genetike. Genetika se čak u nekim državama (Alžir) tretira i kao olakšavajuća okolnost u pravosuđu, pri proceni optuženih za teška krivičnih dela.

Ipak, naši geni predstavljaju i deo našeg identiteta – nasleđe možemo smatrati i sudbinom, što upućuje na našu potrebu da znamo. Kako to definiše Renata Salecl – nadamo se da ćemo pronaći istinu u telu i to deluje kao pogrešno usmerena ambicija. Većina genetičara je saglasna govoreći u prilog svesnog izbora budućnosti koji nam daje neku vrstu slobode nakon saznanja o imperativu naših gena. Pored prava da znamo, autorka postavlja važno pitanje o pravu da ne znamo, da odbijemo neželjeno znanje.

Poricanje teških i terminalnih dijagnoza u nekim slučajevima predstavlja modus preživljavanja tokom vremena koje pojedincu preostaje. Uz pomoć svojih bližnjih, terminalni bolesnik može da za sebe i svoju porodicu obezbedi sate i dane „normalnog“ života tokom kojih se bolest ne pominje i ne priznaje. Ova ponašanja, kako navodi Šlomo Brenic klasifikujući oblike potiskivanja, uglavnom služe da uspostave nadu i tako deluju lekovito, dok neka od njih mogu biti razorna. Koliko god naša predstava da „znamo sve“ bila podsticana u kulturi u kojoj živimo, težnja da prisvojimo znanje ima svoje granice koje određuje naša sposobnost da ga podnesemo i „preživimo“.

Zato je studija Renate Salecl daje dragocen doprinos samorazumevanju savremenog čoveka.