Piše: Nataša Krstić //

Na programu Nacionalne galerije Viktorija (The National Gallery of Victoria, NGV) u Melburnu od 7. 12. 2025. do 19. 4. 2026. godine je izložba Vivijen Vestvud (Vivienne Westwood, 1941–2022) i Rej Kavakubo (Rei Kawakubo, 1942) pod nazivom Westwood I Kavakubo. Pomenuta izložba, na kojoj su opusi ove dve velike kreatorke stavljeni u međusoban odnos i ispituje se njihova simbolika, pokreće veoma interesantan segment istraživanja mode kao metajezika.

Kreacije Vestvud i Kavakubo bile su od ključnog značaja za razvoj mode 80-ih. Preplitanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti u njihovim poetikama, upućuje snažnu poruku o savremenom dobu kada moda postaje društveno odgovorna. Saznanja o ovoj modi nisu samo saznanja o njoj samoj, već i o nama samima, o savremenom svetu i našem mestu u njemu.

Dizajn Vestvud i Kavakubo je dokument, svedočanstvo o dobu postmodernizma. Istraživanje ove postavke upućuje nas da postavimo pitanje: U kakvom svetu (želimo) da živimo? Odgovor nam daje ova moda bunta i otpora, nekonvencionalna, specifičnih vizuelnih i estetskih kodova, čiji je osnovni princip sloboda, kako sloboda stvaralaštva tako i individualna sloboda svakog od nas.

Na izvestan način, dve različite poetike Vestvud i Kavakubo imaju isto polazište u kritičkom mišljenju različitog porekla. Vestvud formira kritiku zapadnog sveta, konkretno njene rodne puritanske Engleske, dok Kavakubo crpi inspiraciju iz japanske kulture i filozofije, a istočnjačka dostignuća i vrednosti stavlja u dijalog sa uticajem pop kulture sa Zapada, koja snažno prodire u Japan. U filozofskom smislu, ove dve poetike suštinski su odraz slobodne misli i samim tim su univerzalnog karaktera i služe savremenom čoveku kao univerzalne vrednosti, u težnji ka boljem, iskrenijem i otvorenijem svetu.

Daleko od komercijalnih zahteva modne industrije, ove dve kreatorke prave prve korake u Londonu i Tokiju, da bi zatim 1981. nastupile prvi put u Parizu. Vestvud i Kavakubo nastavljaju tradiciju Koko Šanel koja je učinila intelekt sastavnim delom mode. Njihove modne poetike usmerene su na kritiku društva i samim tim su društveno odgovorne.

Osamdesetih godina XX veka formiraju se kreatorske poetike pod uticajem postmodernizma, feminizma i kulture Istoka. Đurđa Bartlet definiše celokupan modni izraz postmodernizma kao prelaz na probleme psihoanalize i feminizma. Osnovni princip mode osamdesetih je subjektivnost i individualizam. Pod okriljem individualnih sloboda nastaje opšta kritika društva, što se jasno prepoznaje u razvoju mode. U tim okvirima principi koji pokreću razvoj savremene umetnosti prenose se u svet mode i iniciraju značajne promene u njemu.

Skulpturalne forme modela Rei Kavakubo potekle su iz primene estetike savremene skulpture na modu. Elementi i vrednosti feminističke umetnosti ulaze u modu sa osnovnom idejom da ojačaju i učvrste identitet i intelekt savremene žene. Suštinski, ideja mode kao ekvivalentne društvenoj revoluciji, kao mesta otpora i feminizma, koju je u modu uvela Koko Šanel, Vestvud i Kavakubo prebacuju u novu dimenziju, karakterističnu za doba postmodernizma.

Kreacije Kavakubo su istovremeno metafora sveta i slobodne likovne forme, apstraktne, a pune značenja. Po tome se ove kreacije mogu shvatiti kao svrsishodne celine koje nose visoke vrednosti i  imaju snagu i moć umetničkog dela. Dizajn Kavakubo i Vestvud je ogledalo epohe.

Njihove kreacije potvrđuju Bodrijarovu tvrdnju da se moda takmiči sama sa sobom, u čemu njene forme evoluiraju, menjaju se i postaju sve manje nosive, sve apstraktnije. Ipak , Bodrijar nije bio u pravu kada je konstatovao da savremena moda nema ekvivalent u savremenim fenomenima. Savremena moda jeste metafora savremenog duha.

Rei Kavakubo je izjavila da je sloboda njen osnovni pokretač. To se odražava na modnim skulpturama, koje dizajnira postupkom dekonstrukcije. Isto se može reći za antipuritanistički, buntovnički pristup Vivijen Vestvud, koja pravi parodiju establišmenta, dok se inspiriše istorijom umetnosti i kostima. Od zen budizma do parodije je mali korak, suština je ista. To je ista kritika savremenog društva, na dva različita načina. Inspiracija prošlošću čini međusobnu povezanost ovih poetika, i još jedan kriterijum koji povezuje modni dizajn sa savremenom umetnošću.

Ovakva izložba doprinosi razvoju sličnih projekata koji omogućavaju da se istorija i razvoj mode stave u novi kontekst, da se definiše slojevitost značenja modnog dizajna, način na koji komunicira sa svetom, deluje i ostavlja trag. Da se time ukaže na važno mesto mode u razvoju kulture, kao i važnost povezanosti mode i umetnosti za budućnost savremenog sveta.

Od početka XX veka možemo govoriti o modi kao dubokoj i značajnoj metafori društvene realnosti. Metodom paralela i poređenja različitih poetika dolazimo do suštine. Teoretičarka Dajana Krejn definiše dve struje u modi 80-tih. Prema toj analizi, dve su odnovne struje u razvoju modnih poetika: Vestvud svrstava u postmoderniste, a Kavakubo u avangardiste.

Elizabet Vilson povezuje postupak postmodernista sa vizuelizacijom straha od modernog društva, zbog čega moda dobija vitalnu važnost. Vilson objašnjava da je moda medijum za rekreaciju izgubljenog sopstva ili decentriranog subjekta. Vilsonova tumači modu postmodernizma kao artikulaciju iskustva fragmentiranog sveta, atomiziranog izvan prepoznatljivosti pariske linije za koju su sinonimi bili Šanel, Dior i Sen Loran. Ova linija nestaje i biva zamenjena podeljenim, decentriranim šikom, kempom i etničkim šikom. Krejnova opisuje traženje sopstvenog, individualnog šika kao jedan od dokaza egzistencije. Sloboda u stvaranju, odbacivanje modnih kanona i nekonvencionalni duh su težnje mode postmodernista.

U tom kontekstu, ova postavka ima pet delova. Pank i provokacija opisuje inspirisanost kreatorki subkulturom panka i idejama panka. Drugi deo ispituje granice između tela i odeće. Treći analizira odnos dizajnerki prema prošlosti i budućnosti, način na koji referiraju na vremenske dimenzije. U četvrtom delu ispituje se odnos prema ženskom telu koji je izvan ideje o idealizaciji ženskog tela. Peti deo razmatra moć mode kao oruđe lične i političke poruke.

Skupinom dizajnera avangadrista Krejnova smatra kreatore osamdesetih iz dve škole: japanske i belgijske. Čuvena je belgijska šestorka iz Antverpena, a  pripadnici japanske škole su: Kavakubo, Jamamoto, Kenzo, Mijake, Vatanabe. Skupina postmodernista je prema Krejnovoj sačinjena od najznačajnijih buntovnika u modi: Vestvud, Galijana, Gotjea i Mekvina.

U svojim snažnim i originalnim, subjektivnim vizijama, kreatori avangardisti potisnuli su pomodnost i trend na marginu, insistirajući na dubljim značenjima i razlozima postojanja čitave modne industrije. I postmodernisti i avangardisti oblikuju metajezike u modi kao mesto otpora društvenoj represiji. Postmodernisti humorom, kritikom puritanizma i relativizacijom društvenih vrednosti stvaraju novi, izmenjeni doživljaj estetike, otvarajući mogućnost preispitivanja konvencija, identiteta, stavova o vrednostima i sopstvenom egu.

Alis Šarki iz časopisa Observer opisuje kreacije Vestvud kao alternativu fizičkoj realnosti koja istražuje nepoznato. Krejn opisuje da se Kavakubo  bavi subverzijom socijalnih konvencija koje se tiču načina izražavanja pola. Ona je redefinisala žensku seksualnost i njena poetika insistira na ženskom intelektu. Ženski atributi su skriveni, prekriveni, u cilju emancipacije ženskog duha. Njena publika su žene koje kreiraju izgled izvan konvencionalnih ideja mode. Kreacije Vestvud i Kavakubo nose poruku i žene koje ih odevaju govore nešto o sebi, o individualizmu i otporu.

Kler Vilkoks interpretira japanske dizajnere kao izraz feminizma. Kavakubo gradi poetiku na ženskom iskustvu. To su marginalni sadržaji koji se u njenim kreacijama nalaze u centru ženskog iskustva. Žena se prikazuje kao subjekt, a subjektivitet je politički projekat. Kontekst takvog subjektiviteta je razlika, protivrečnost i nestabilnost. Prevazilaženje tradicionalnog sistema vrednosti ovakvog dizajna nalazi pandan u savremenom feminizmu. Suština je suprotstavljanje ekonomskom i ideološkom nasilju nad ženama. Kreatori prave namerne greške u šivenju, recikliraju staru odeću, prave vidljive porube, pocepanu, asimetričnu i deformisanu odeću, neženstvenu siluetu.

Vestvud se inspiriše Vatoom i Fragonarom, korset koristi kao sredstvo erotizacije, inspirisana je  pankom i  pravi parodiju na tradiciju mode.

Ove dve modne poetike su dva stilski različita ali ideološki slična svedočanstva, ne samo o modi jednog vremena, nego i o duhu i o društvu i kulturi vremena od 80.ih godina XX veka do danas. Zbog toga ova izložba ima neizmeran značaj za razvoj  odnosa mode i kulture, a ujedno i mode kao vida umetnosti.

* Autorka teksta i Art Box portal se zahvaljuju pres timu The National Gallery of Victoria na ustupljenim fotografijama.