Art Box portal //

Dokumentarni film ,,Yugo ide u Ameriku“ Filipa Grujića i Alekse Borkovića, koji je 3. septembra stigao i u domaće bioskope, kroz priču o automobilu koji je trebalo da bude simbol jugoslovenskog industrijskog uspeha u SAD, govori o mladim ljudima koji, preispituju šta se dešava kada jedan od najprepoznatljivijih proizvoda zemlje koja više ne postoji, nastavlja svoj život na američkim putevima kao predmet sećanja, podsmeha ali i – neočekivane fascinacije. Ali u isto vreme oni ne pričaju samo o Jugu nego i o svojoj generaciji i sebi.

Filip i Aleksa, sa još nekoliko prijatelja, žele da Jugom pređu put od Njujorka do Los Anđelesa. Pred njima je više od 10.000 kilometara, kroz 23 savezne države. Na prvi pogled, ideja je gotovo apsurdna: plan je da voze nekoliko decenija star automobil, koji je u Americi sinonim za neuspeh. Međutim, upravo je na tom apsurdu zasnovana priča ovog filma – paradoks koji film uspešno koristi: automobil koji je trebalo da bude dokaz jugoslovenskog uspeha, i koji je danas danas simbol karikaturalnog, jeftinog, nepouzdanog i neprivlačnog automobila, u isto vreme je i svojevesni kulturni relikt, koji priča i prošlost i sadašnjost.

Dok putuju, protagonisti istražuju kako se desilo da Jugo dospe na američko tržište, ali istovremeno, iako Grujić i Borković ne rehabilituju Jugo kao automobil, kroz taj predmet koji pripada prošlosti, govore o sadašnjosti. U tome je važan sloj filma.

Putovanje Jugom kroz Ameriku je i geografsko i generacijsko. Protagonisti ovog filma pripadaju generaciji koja Jugoslaviju nije neposredno doživela. Oni je poznaju kroz tuđe priče i sećanja. Filipa su roditelji, recimo, upravo u Jugu dovezli kući iz porodilišta. Ali odnos tih mladih ljudi prema toj prošlosti nije isti kao odnos generacije koja je u toj zemlji nekada živela.

Jedna od važnih figura, koju u potrazi za pričom o Jugu sreću, jeste Malkolm Briklin, američki biznismen koji je pokrenuo uvoz Juga u SAD. Njegovo svedočenje filmu daje konkretnu istorijsku dimenziju i podseća da iza današnjeg mita o „najgorem automobilu“ stoji ambiciozan poslovni projekat koji je svojevremeno privukao ozbiljnu pažnju javnosti. Takođe, svedočenja Tonija Siminera i Mira Keferta unose u narativ u Jugu  drugačiju perspektivu.

Priča se, međutim, ne razvija samo kroz intervjue. Ona se odvija i na putu.

A put nije jednostavan. Motor se pregreva, menjač otkazuje, pronalaženje delova postaje problem, putnici zavise od pomoći ljudi koje sreću usput, način putovanja i planovi se menjaju. Dok Jugo, koji kao nekakav Don Kihot, posrće američkim putevima, Filip i Aleksa, sa nekoliko prijatelja s kojima zajedno putuju, sreću galeriju živopisnih likova koji filmu daju dinamiku road movija u kojem vidimo Ameriku benzinskih pumpi, auto-puteva, (ex ju) emigranata, marginalaca, zanesenjaka, lokalnih radionica, slučajnih susreta i spontanih prijateljstava.

Vizuelni jezik filma korespondira sa različitim perspektivama. Unutrašnjost Juga je prostor bliskosti među protagonistima, spoljašnji pejzaži prikauju se u širokim kadrovima. I dok Jugo sporo napreduje ka cilju, film postavlja pitanje koje je kompleksnije od sudbine jednog automobila: šta se događa sa generacijom koja odrasta između nasleđenih priča i sveta koji više ne funkcioniše prema obećanjima toga sveta.

Autori se Jugom voze po Americi da bi govorili o jednom vremenu ali i o svojoj generaciji koja to vreme gleda iz sopstvene perspektive. Zbog toga je ,,Yugo ide u Ameriku“ mnogo više od filma o automobilu. To je film o memoriji koja se prenosi preko predmeta, o individualnom, porodičnom i generacijskom identitetu. Jugo je automobil, ali i arhiv i saputnik, metafora, deo popularne kulture i gorko-smešan trag jednog političkog i ekonomskog sistema koji više ne postoji.

U tom smislu, najvažnija destinacija nije Los Anđeles. Ona je samo poslednja tačka na mapi. Pravo putovanje odvija se između prošlosti, koju protagonisti nisu lično zapamtili i na kojoj je trebalo da se gradi jedna budućnost koje više nema, i sadašnjosti u kojoj traže značenje.