Kako uopšte provodimo vreme nakon što se vratimo sa posla? Umemo li da se odmaramo? Zašto se plašimo penzije? Da li znamo da organizujemo svoje slobodne dane? Na prvi pogled, ova pitanja nisu previše bolna, svakako ne kao što su bolest ili smrt. Međutim, ona zaista nose dubok značaj i arhetipske su prirode, o čemu svedoči i dokumentarni film „Nakon posla“ („After Work„).

Ovaj švedski dokumentarac reditelja Erika Gandinija istražuje problem rada u 21. veku, od Kuvajta do Koreje, od SAD-a do Evrope. U Kuvajtu je pravo na posao zagarantovano ustavom, tako da zahvaljujući zbog nafte enormnom nacionalnom bogatstvu, posao koji bi trebalo da obavlja jedna osobe radi dvadesetoro ljudi. U Južnoj Koreji, prekomerno opterećenje i opsednutost radom integrisana u kulturološko-etičke obrasce te su implementirane mere poput isključivanja računara nakon radnog vremena kako bi se obeshrabrilo prekomerno radno opterećenje. Zbog opsesije uspehom, kompeticijom i strahom od gubitka privilegija, u SAD-u, preko 500 miliona sati plaćenog odmora tokom godine ostaje neiskorišćeno.

„Većina poslova koji danas postoje nestaće za nekoliko decenija. Kako tehnologija prevazilazi ljudske kapacitete, suočavamo se sa potrebom da ponovo definišemo ulogu rada u našim životima. Jesmo li spremni za obilje slobodnog vremena? Za život bez rada? Film obuhvata priče sa četiri kontinenta, otkrivajući širok spektar različitih života; neki ljudi jedva imaju vreme izvan rada, dok se drugi isključivo prepuštaju uživanju. Kroz ove različite priče i likove, uvučeni smo u egzistencijalnu napetost između onoga što jeste i onoga što bi moglo biti.“ (Opis radnje filma „After Work“)

Zbog savremene tehnologije, koja preuzima sve više poslova, film problematizuje i ideju da svaki građanin im zagarantovanu zaradu (basic income). Postavlja pitanja da li je tako nešto moguće, etički opravdano, kakve ekonomske i političke implikacije bi izazvalo i sl.  Različite stavove u vezi sa zagarantovanom zaradom u filmu zastupaju Ilon Mask, Janis Varufakis i pojedini poslovni ljudi u Italiji i SAD-u.

Iako to nije tema ovog filma, bar ne na jedan konkretan način budući da ne propituje odnos prema radu u Srbiji, neminovno se nameće paralela: Kakav odnos prema radu imaju radnici, i što je još bitnije, poslodavci u Srbiji. Ranije su nas učili da rad znači vrednost, priznanje i prihvatanje, što više i nije tačno. Od nas se danas očekuje multitasking, volonterizam, da poštujemo nametnutu hijerarhiju i da rad vrednujemo više od odmora.