Razgovarala: Sara Stojev //

Bilo mi je zadovoljstvo da za Art Box portal razgovaram sa pesnikinjom i umetnicom Katalin Ladik, čiji je rad obeležio jugoslovensku scenu druge polovine dvadesetog veka. Povod za intervju bila je izložba Radikalna subjektivnost: Katalin Ladik i Tomaso Binga, kustoskinje Branke Benčić, koja je od 3. jula do 27. septembra 2026. godine realizovana u Muzeju moderne i suvremene umjetnosti u Rijeci. Istorija umetnosti i kritika beleže Katalin Ladik kao kontroverznu, inspirativnu multidisciplinarnu umetnicu, koja je svetu predstavila avangardnu jugoslovensku umetničku scenu. Njeno stvaralaštvo, koje povezuje poeziju, zvuk, telo i performans, otvara pitanja umetničke i lične slobode, ženskog identiteta i granica jezika. Ladik je jedna od umetnica i pesnikinja koja je indirektno uticala i na razvoj feminističkih ideja na balkanskim prostorima, boreći se za svoj glas i svoju slobodu. Njen pesnički i performativni rad bazira se na ritualima, narodnom folkloru i avangardnom pristupu. Spajajući ove elemente, Ladik uspeva da svoju poeziju pretvori u svojevrsni šamanski ritual na balkanskom tlu.

Odrasli ste u Novom Sadu, višejezičnom gradu. U kojoj meri je multietničnost uticala na vaš rad?

Sve do svoje pedesete godine živela sam i radila u Novom Sadu. Takva multietnička i multikulturalna sredina je dosta uticala na moj rad. Mogu reći da je to multilingvističko područje bilo moje prirodno stanje.

Od svoje jedanaeste godine bila sam član dečije glumačke grupe u Radio Novom Sadu. Tamo sam slušala, i na taj način naučila, pet jezika. U međuvremenu, 1976/1977. osniva se Novosadsko mađarsko pozorište. Od njegovog osnivanja ja prelazim tamo i postajem član, gde ostajem do svoje penzije, 1992. godine.

Odrastanje u mnogojezičnoj sredini uticao je na moj celokupni kreativni rad. Razvijam se kao pesnikinja prventsveno i bavim se zvučnom, foničnom poezijom, kao i vizuelnom i gestualnom poezijom. Ona je specifična, a inspiracija dolazi od futurista i nadrealista — francuskih, ruskih i italijanskih. Trudila sam se da budem avangardna, kako u poeziji, tako i u celokupnom radu. Implementirala sam svoje korene — one mađarske, srpske i jugoslovenske. Smatram da sam takvim multikulturalnim uticajima obogatila svoj rad i stvorila nešto autentično, što se prikazuje i kroz sam rad, ali i kroz moj pristup radu.

Multidisciplinarna ste umetnica. Izjašnjavate se kao pesnikinja pre svega. Kako je izgledalo Vaše pesničko formiranje? Kako otkrivate foničnu poeziju?

Sve se može svesti na problem jezika. Jezik je bio moje oruđe i sredstvo kojim radim. Pisala sam na mađarskom, koji je relativno mali, ali bogat jezik. Kada se služimo pisanim jezikom, nastaje problem prevoda. Bila sam nestrpljiva, te nisam želela da čekam da se moj rad prevede. Želela sam da što pre moja poezija dođe do publike. Tako sam je prilagodila za izvođenje, a istovremeno sam otkrila foničnu poeziju. Usledilo je pisanje dve vrste poezije — one za čitanje i one za izvođenje. Obe imaju semantsku poruku, upućuju na bajalice, tužbalice. Uglavnom, upućuju na neki ritual.

Neke od mojih pesama baziraju se na narodnim, folklornim motivima, onim balkanskim, tibetanskim i mongolskim. Proučavala sam narodnu baštinu, bajke, narodne pesme, uspavanke i bajalice. Proučavala sam običaje na lokalnim mestima — srpskom groblju recimo, gde sam posmatrala rituale, žene kako oplakuju, gozbu u čast umrlog. Upoređivala sam običaje na selu i u gradu. Nisam bila izložena mađarskim koliko sprskim ritualima u mladosti. Kasnije sam tražila izvore i u mađarskoj poeziji, pesmama i zvučnim snimcima.

Na koji način istražujete rituale i upoznajete se sa njima?

Moj prvi suprug, Erne Kiralj, radio je na radio-stanici mađarske narodne muzike. Išao je često na teren da snima magnetofonom narodne pesme, priče i drugo. Ja sam ga često pratila u tim podvizima i tako se susretala sa ritualima. Organizovao je jednom čak i poseban dečiji orkestar sa citrom, seljačkim narodnim instrumentom, za koji je organizovao da se i napravi.

Sa bivšim suprugom, Erneom Kiraljom ste, takođe, i sarađivali?

On je bio kompozitor. Pravio je prvu elektronsku muziku na prostoru Novog Sada. Sa njim sam posećivala manifestacije širom Jugoslavije, poput Zagrebačkog bijenala i Opatijskog festivala jugoslovenske muzike. Krajem šezdesetih godina zajedno smo i nastupali. Kompozicija je bila njegova, a tekst i improvizaicja moja.

Sarađivala sam i sa drugim kompozitorima, poput Dušana Radića i Borisa Kovača.

Svoj pesnički rad nadograđujete vizuelnim elementima?

Tako je. Šezdesetih godina sam se bavila vizualnošću u poeziji. Na pisaćoj mašini sam radila sa slovima, razbijala redove, sve što se moglo raditi na pisaćoj mašini. Prva zbirka poezije iz 1969. godine imala je sve elemente kojima sam se kasnije bavila — pisana poezija, vizuelna poezija (koju mogu da izdvojim kao likovno stvaralaštvo) i ona zvučna, fonična poezija.

Druga zbirka poezije iz 1972. godine bila je vizuelno znaimljiva. Imala sam prilike da napravim stranice u bojama, što je tada bila novina. Dodatak boja je već odredio osećaj te zbirke. Smatram da je to avangardni gest prema poeziji.

U prvoj knjizi imam i scenarije za performans, mada ih još nisam izvodila.

Godine 1976. izdajem ploču sa foničnom poezijom. A svoj prvi poetski performans imala sam 1970. godine u Ateljeu 212. Tada se javlja veće interesovanje i za moju pisanu poeziju.

Poeziju zatim implementirate u svoje performanse inspirisane balkanskim i internacionalnim folklorom.

Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina susrela sam se performansima Marine Abramović, recimo, pa nekima i u Sloveniji, ali su autori pretežno bili parovi. Novi Sad je bio jedno od kulturnih centara u Jugoslaviji. Meni je falilo pozorište, falio mi je nastup. Iz toga se iznedrio performans, dakle iz želje za glumom, ali i želje da svoje pesme, pogodne za izvođenje, pretvorim u performativni ritual.

Ja sam se namerno prisetila svog detinjstva, tako sam našla svoju originalnost, pokazujući svoje korene. U ritualima sam postala šamanka. To je formalnost kojom sam prizivala fokus na svoju poeziju. Svaki moj performans bio je poetski. Koristila sam svoje telo kao šamani. Ono je moj instrument i kao glumici i kao pesnikinji. Performans je uvek improvizovan. Bez obzira što ima dramaturgije, ima i teksta, uvek je izvođen na drugačiji način. Zavisi od prostorije u kojoj izvodim i publike pred kojom izvodim.

Moje izvođenje zasniva se na ritualima. Izvori za to su prvo bili narodni rituali, a za performanse sam imala posebne rituale. Moje pesme su slobodne, nazivaju ih nadrealističkim i futurističkim. A tu slobodu sam smatrala da treba da je dramaturški ukrotim u neke rituale. Tekstovi i moje ponašanje su bili veoma neobuzdani. Ja sam se ipak trudila da ih ukrotim u neku formu. Zato mi je dramaturgija bila važna. Tu dramaturgiju sam odredila u naslovima, koji su u mom radu jako važni.

Volela bih da na kratko posvetimo pažnju Uj Symposion-u kao jednom od bitnih trenutaka za vašu karijeru. Vi ste u tom časopisu objavljivali svoje pesme, autorka ste mnogih članaka i prevoda, a izvodili ste i  performanse u prostoru Tribine mladih. Kako vi doživljavate taj period svog života?

Ja sam u 11. godini počela da pišem pesme. Oduvek sam želela da budem glumica i pesnikinja. Kada je došlo vreme da biram srednju školu, odabrala sam srednju ekonomsku školu, a kasnije sam studirala na Višoj ekonomskoj školi, nakon koje postajem bankarska službenica. Do tog izbora je došlo iz mog straha da ću biti osrednja glumica i pesnikinja, te sam se odlučila da završim školu koja će mi omogućiti siguran posao u slučaju da ne uspem u svojoj ambiciji.

Presek sa ekonomijom i sigurnim poslom došao je kada sam u dvadesetoj godini života otišla u jedno malo selo na crnogorskoj obali. Danima sam sedela kraj te obale i razmišljala o svojoj budućnosti. Tada sam odlučila da dam otkaz u banci i posvetim se ideji da postanem pesnikinja i glumica. Ubrzo su me primili u radio-stanicu kao glumicu. Tu se susrećem sa Uj Symposion časopisom, 1962. godine,  i dolazim do saznanja da se i drugačija poezija može pisati. Otkrivam avangardu, nadrealizam i sve njihove potpravce. Tako kreće saradnja sa njima i objavljivanje mojih pesama.

Kasnije se formira mađarsko narodno pozorište u Novom Sadu, pa sam sa radio-stanice prešla tamo. Saznajem da nisam prosečna. Naprotiv, originalna sam, moje ideje se cene. Nisam se pronašla u savremenim tendencijama poput bitničke poezije. Pronašla sam se u evropskoj avangardi — dadaizmu, nadrealizmu, koji nisu više ni bili aktuelni tokovi, u Zagrebu i Ljubljani jesu bili, ali oni su preuzeli evropske forme. Ja sam avangardu spojila sa balkanskim folklorom, i to je ono što me je isticalo na svetskoj sceni.

Kao umetnica koja je bila izuzetno aktivna u drugoj polovini dvadesetog veka, a i doživela mnoge cenzure, kako biste opisali feminističke struje tog vremena u Jugoslaviji?

Ja sam prvenstveno imala ličnu borbu u porodici, a zatim i na radnom mestu. Nismo tada takve borbe videli kao feminističke, ali verujem da su sada tako prepoznate. Bila sam upoznata sa feminizmom naravno, ali nisam aktivno bila uključena u feministički pokret u Jugoslaviji. Verujem da su moji performansi izgledali kao da se jedna žena bori za samostalnost, za svoju umetnost. U intervjuima sam to više dokazivala. Bila sam pozvana i prisustvovala sam na jednoj od feminističkih konferencija, mada se nisam istakla.

Iz prvog braka sam izašla zato što me je muž stavio pred izbor — moja umetnost ili brak. Godine 1968. bila sam pozvana da na jednom događaju u Mađarskoj sarađujem sa jednim umetnikom, koga, do tog trenutka nisam poznavala. Mom tadašnjem suprugu se nije svidela ta ideja, te me je uslovio da će, ako odem, tražiti razvod. Ja sam odabrala razvod. Videla sam taj trenutak kao gušenje moje umetničke slobode, od osobe koja je takođe bila u svetu umetnosti.

Nekoliko puta sam bila u poziciji da se za svoju ličnost, ponos i posao borim i biram.

Kasnije sam bila i partijski kažnjena. U jednom od mojih prvih i retkih performansa iz 1970. godine fotografisana sam naga, jer su to moji performansi zahtevali. Pola decenije kasnije, dakle nakon dosta godina mog rada i partijskog članstva, prozvali su me za nemoral i izbacili iz partije. Moja pitanja i borba nisu pomogli.

Povod za naš intervju je izložba održana u Muzeju moderne i suvremene umjetnosti u Rijeci. Većina vaših antologijskih radova, nastalih na granici verbalnog i vizualnog, hrvatskoj publici su predstavljeni prvi put. Javnost je prvi put videla i seriju fotografija vašeg riječkog performansa iz 1970. koje je snimio Ranko Smokvina.

Da, izložba je rezultat mog dosadašnjeg rada, čiji su počeci u mojim dvadesetim godinama koji su odredili moje vizuelno i poetsko stvaralaštvo. Publika je mogla videti fotografije mojih performansa. Materijali od kojih je odeća koju nosim predstavljaju posebnu zanimljivost. Koristim materijale namenjene ženama, iz ženskih krojačkih salona.

Zadovoljstvo mi je bilo što sam pred publikom imala priliku da izvedem i deo svog šamanskog performansa.