Razgovarala: Maja Rogač Stančević //

Siniša Tucić, novosadski pesnik i peripatetičar, „kulturni entuzijasta“ i aktivista, (od skora) i romanopisac. Ponikao iz tradicije neoavangarde, i sam je bio član umetničke grupe MAGNET. Izvodio je poetske performanse sa Alice in Wonderband. Njegova poezija zastupljena je u više antologija, a i sam je priredio dve antologije. Bavi se uredničkim radom.

U 2021. godini napravili ste žanrovski zaokret: Vaš prvi roman, Popino prase (2021) ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu. Da li ovo okretanje ka prozi markira neku novu stvaralačku fazu ili roman shvatate kao komplementaran književni izraz? Da li se proza nametnula u pristupu određenoj temi ili je sam „uspon romana“ učinio svoje? Ima li u ovom okretanju ka prozi nečeg obavezujućeg za Vas?

Sada ću čitaocima Art Box-a otkriti nešto što niko o meni ne zna. Svoj prvi roman napisao sam u osmom razredu osnovne škole, kada sam imao 15 godina i nazvao sam ga „Atentat“. Cele te zime 1992/1993. padao je sneg, a ja zbog svog invaliditeta nisam mogao da izlazim iz kuće. U tom periodu života ništa nisam čitao, osim školske lektire. Bio sam u ranoj fazi adolescencije. Puno sam slušao muziku: Bitlse, Stonse, Dorse, Nirvanu i to je moj prvi period duhovnog obrazovanja… Na televizi se stalno pričalo o ratu i o kriminalu i ja sam počeo da pišem krimić u kojem se radilo o kriminalističkim grupama, sa puno pucnjave i nasilja, jer sam samo to gledao na televiziji. Roman se sastojao od niza dijaloga i pedeset likova. Otkucao sam ga na pisaćoj mašini. Toliko sam sve izmešao, zapleo, da na kraju ni sam nisam znao kako se završava roman, ali sam ga završio i dao ćaletu da pročita. Vujica je samo rekao: „Imaš talenta za dijalog, ti treba da pišeš drame – to se dobro plaća, Krleža je živeo od svojih drama.“ Možda čak negde u podrumu stoji rukopis tog romana, a možda je i bačen. To sada nije ni bitno. Šalu na stranu. Tek kada sam u srednjoj školi počeo da čitam bitnike, Keruaka, Ginzberga, Barouza i novosadsku neoavangardu: Voju Despotova, Juditu Šalgo, Miroslava Mandića, Slobodana Tišmu (i prestao da gledam televiziju) počeo sam da pišem poeziju, ali sam znao da ću jednog dana pisati roman.

U velikoj meri, poezija koju pišem je narativna, ponekad sam i temu za pripovetku ili roman iskoristio u pesmi. To se naročito vidi u mojoj trećoj zbirci „Nove domovine“ (2007). Ipak, iako prozu pišem od svoje 15. godine, a moja poezija je u velikom delu narativna, svoj prvi roman „Popino prase“ objavio sam u 44. godini i to na nagovor moga druga i književnog sabrata Patrika Kovalskog. Zapravo, kao što sam kao dete govorio: ovo je moj najbolji drug iz obdaništa, razreda, ulice, tako za Patrika Kovalskog mogu da kažem da je moj najbolji drug iz književnosti. Patrik je jedan od najjačih pisaca iz moje generacije i objavio je dve zbirke priča „Sugarfree“ i „Treća polovina minotaura“ koju sam ja uredio. Znajući da sam u svojoj trinaestoj godini celo leto 1991. proveo u bolnici jer sam stavio u usta opasnu zelenu travku, „popino prase“, koje je završilo u mojim plućima i stomaku, kao veliki fan Grasovog „Limenog doboša“ i takve vrste književnosti koja nastaje iz infantilizma neodrastanja, rekao mi je: „Imaš temu za roman“.

„Popino prase“ jeste moj omaž nemačkoj književnosti ekspresionizma, roman o bolnici, školi i o paprenom odrastanju (kako je to zapazila Vladislava Gordić Petković) u ratnim devedesetim. Moj slučaj sa popinim prasetom u plućima bio je jedinstven u istoriji dečije bolnice u Novom Sadu. Sticajem okolnosti ja sam pesnik. Jednostavno, nisam napisao pesmu o popinom prasetu, napisao sam roman, jer sam se, pred svojim najboljim drugom iz književnosti, obavezao da ću napisati roman. Iako imam skicu skice u glavi za neku sledeću proznu knjigu, ne bih da se obavezujem. Pozorišne komade još nisam počeo da pišem i nisam se obogatio.

Do sada ste objavili pet zbirki poezije: Betonska koma (1996), Krvava sisa (2001), Nove domovine (2007), Metak (2012) i Mehanički monstrumi (2020). Ono što čitalac prepoznaje kao dominantu Vašeg poetskog izraza kroz protekle decenije jeste upitanost pred konstruktima društvene realnosti i pozicijom subjekta u inventaru sveta. Nameće se pitanje: da li je za Vas pisanje poezije politički čin?

Pisanje poezije je za mene politički čin bekstva iz politike kao nametanja unapred determinisanih i unisonih ideoloških obrazaca, političke korektnosti i ostalih okova banalnosti društvene svakodnevice… Kada pišem pesme, ja preoblikujem dodirne tačke politike i realnosti u kojoj živimo. Politiku koristim da bih stvarnost izokrenuo naopačke, a stvarnost da bih razobličavao politiku. Time razobličavam i svet oko sebe. Sredstvo kojim to radim jeste jezik, a celokupno književno nasleđe od antike do danas, pomaže mi da dođem do adekvatnih jezičkih alatki. Za mene je poezija nerazdvojiva od filozofije i smatram da su presokratovci – Tales, Pitagora, Parmenid, Heraklit… u neku ruku moji pesnički preci, jer su razobičavali tadašnji svet tragajući za smislom. Kao homo religiosus smatram i Psalme vrhunskom poezijom, jer su davali odgovore na neka pitanja iz davnina, ali mogu pomoći i u dekodiranju određenih situacija u današnjem vremenu. Celokupno moderno nasleđe od romantizma, simbolizma, avangarde, neoavangarde, do hipertekstualne poezije na internetu, pruža mnoštvo mogućnosti preoblikovanja stvarnosti u jeziku. Angažovanost i političnost u poeziji ne sme da bude banalna. U već pomenutoj zbirci „Nove domovine“ proroci iz Knjige o Jovu o problemima sadašnjice progovaraju iz linkova na internetu. Svaki od njih ima sopstveni veb-sajt: www.elifas.com, www.vivald.com, www.sofar.com, a u poslednjoj objavljenoj zbirci „Mehanički monstrumi“, u istoimenoj pesmi Disovu „Jutarnju idilu“ smeštam u vreme veb-kamera i skajpa. Neki će reći da su to već viđeni postmodernistički postupci „osavremenjavanja“ tradicije i ja sam toga svestan. Još uvek verujem u poeziju koja neće podilaziti  stvarnosti unapred determinisanih političkih diskursa.

Priredili ste dve antologija poezije. Bili ste kourednik zbornika nove novosadske poezije Nešto je u igri (2008), a 30. maja u knjižari Bulevar Books predstavljena je antologija novosadske ženske poezije Nevidljiva zebra, naslovljena po lucidnoj pesmi Jasne Manjulov. Da li poezija različitih generacija autorki, koje ste uvrstili u ovu antologiju, opisuje jedinstven poetski prostor? Šta, po Vama, objedinjuje poeziju ovih pesnikinja?

Na poziv Vere Kopicl i Silvie Dražić, priredio sam antologiju ženske novosadske poezije. Koncept „Nevidljive zebre“ postavljen je tako da je u nju ušao veliki broj pesnikinja različitih generacija. U ovom, mom izboru, zastupljena je 31 autorka. Sastavljajući antologiju, nisam morao da prevrćem prašnjave knjige po bibliotekama, tražeći pesme koje više niko ne čita. Poezija pesnikinja zastupljenih u „Nevidljivoj zebri“ je živa i veoma aktuelna. Čak se i pesničke zbirke Judite Šalgo, koja odavno više nije među nama, intenzivno iščitavaju, a pojedine pesnikinje mlađe generacije, poput, na primer, Snežane Nikolić, osvrću se na neoavangardne eksperimente koje je Judita u svojim pesmama primenjivala. Pišući pogovor, najveći deo teksta posvetio sam poeziji pesnikinja koje deluju na novosadskoj književnoj sceni nakon dvehiljadite godine. Na jednom mestu sam napisao da u antologiji nema dve pesnikinje čije se pesme na indirektan ili direktan način intertekstualno na nekim nivoima ne spajaju.

Autorke zastupljene u antologiji stvaraju nešto bliže pačvorku različitih pesničkih diskursa, nego hijerahizovanom pesničkom poretku. Poezija Maje Solar, Čarne Ćosić, Vitomirke Trebovac, Marije Mace Obrovački, Jelene Anđelovski, Sonje Veselinović, Dragoslave Barzut, Sonje Jankov, Vesne Vujić Ršumović, Ivane Sarić, Aleksandre Mirimanov, Tihane Janjić, Nataše Mikić Bundalo, Marijane Jakobac, Katarine Pantović, Tijane Sladoje, Asje Papuge, Bojane Škorić, Mirjane Frau Kolarski i Maje Korolije nisu odvojene pesme koje stoje same za sebe, ali ni unisoni pesnički diskurs.

Čitajući ih, mi možemo da prepoznamo dinamiku grada. Novi Sad, u poslednjih pedesetak godina, ima dugu tradiciju alternativnih, avangardnih, neoavangardnih, postmodernističkih pojava i manifestacija, kao moderan grad druge polovine 20. i početka 21. veka, ne samo u književnosti, nego i u likovnoj umetnosti, muzici, performansu, pozorištu, sa posebnom tradicijom feminističkog i ženskog aktivizma na sceni. Krećući se njegovim realnim i imaginarnim prostorima, možemo u njega ucrtavati najrazličitije psihograme svih modernih, kulturnih uticaja i to se jasno očituje u poeziji pesnikinja koje se nalaze u antologiji „Nevidljiva zebra“.

U poeziji novosadskih pesnikinje uočavamo različite uticaje moderne i postmoderne, avangarde i neoavangarde, kanonskih dela svetske književnosti, bit pesništva, poezije koju su pisale žene u nekim ranijim vremenima, ali i drugih vanknjiževnih pojava: rokenrola, džeza, alternativne muzike, tehna, hip-hopa, pozorišta, filma, likovnih umetnosti…  Svako ko uzme da čita antologiju novosadske ženske poezije upustiće se u pravu pesničku avanturu.

Koliko je u jednoj iscrpljenoj epohi vrednovanje književnih tekstova teško? Da li su se kriterijumi potrošili ili opstaju zahvaljujući institucijama, pojedincima?

Pojavom novih tehnologija, a posebno pojavom interneta, književni život se u velikoj meri promenio u odnosu na neka minula vremena. Zapravo, epoha u kojoj živimo na drugačiji način vrednuje znanje. Davno je još Fransoa Liotar u Postmodernom stanju zapisao da staro načelo koje tvrdi da je stjecanje znanja neodvojivo od obrazovanja (Bildung) duha, čak i osobe, zastarijeva i zastarjet će. Nove generacije pronalaze drugačije puteve za sticanje znanja. Ne treba više postavljati pitanje – zašto mladi ne čitaju knjige, jer to pitanje postaje izlišno i otrcano. U svetu u kojem deca od svojih prvih meseci odrastaju na smartfonima i internetu, umesto na slikovnicama, jasno je da, u njihovom odrastanju, knjiga kao predmet više nema ulogu kakvu je nekada imala. Ovim naravno ne želim da kažem da deca ne treba da čitaju knjige, ali želim da ukažem na duh vremena. Velike tehnološke promene nesumnjivo utiču i na drugačije vrednovanje književnih dela u odnosu na neka ranija razdoblja. Danas stasavaju nove, drugačije generacije čitalačke publike. Iz ličnog iskustva mogu da kažem da sam sretao, na primer, informatičare, elektrotehničare, inženjere, poljoprivrednike, radnike i oni su meni, koji sam završio književnost, otkrivali neke bitne pisce i knjige o kojima mi moji profesori nisu pričali, niti su ih kolege studenti pominjali. Hoću da kažem da književne institucije i univerzitetske katedre u ovom novom vremenu digitalnog okruženja nemaju ni značaj, ni autoritet koji su nekada imali. Ponekad istinske čitaoce i poznavaoce književnosti možemo pronaći tamo gde se najmanje nadamo.  U vremenu kada svako može izaći pred čitalačku publiku time što će pesme koje piše postaviti na društvene mreže ili čitati stihove na večerima slem poezije, jasno je da se uloga urednika kao književnih autoriteta u velikoj meri redefiniše.  Samim tim, i priroda književnosti se menja. Ja jesam sastavio antologiju novosadske poezije, ali ja nisam tragao za antologijskim pesmama i večnim vrednostima kao akademski proučavalac poezije. Stoga sam u svoj izbor uvrstio veliki broj pesama nekih pesnikinja koje nemaju nijednu objavljenu pesničku zbirku. Selekcija naravno mora da postoji i u jednom momentu je neophodno odvojiti žito od kukolja. Ipak, profesori na katedrama za književnost, urednici, antologičari moraju da pronađu načine drugačijeg vrednovanja književnih dela u odnosu na neke periode u prošlosti.

Tokom predstavljanja Nevidljive zebre, moderatorka Vam je postavila pitanje o Vašem ličnom odnosu prema pesnikinjama. Na očigledno zadovoljstvo publike, odgovorili da ste se s pesnikinjama dosta svađali. Da li te svađe predstavljaju književni materijal?

Kada je organizacija Centar za novu književnost – Neolit, u okviru koje je izdan zbornik nove novosadske poezije „Nešto je u igri“, delovala u Novom Sadu, u bunkeru Studentskog kulturnog centra, ispod Izbe, ugostili smo beogradske pesnikinje iz AŽINOVE škole poezije koju je vodila Dubravka Đurić. Sve to smo organizovali Bojan Samson i ja. Sećam se jedne kvalitetne književnoteoretske rasprave nas muškaraca iz Novog Sada sa beogradskim pesnikinjama, koja bi se možda mogla nazvati i svađom, iako smo se na kraju u miru rastali. Tada je nastalo i veliko prijateljstvo sa beogradskim pesnikinjama. Književne svađe predstavljaju vredan književni materijal ako se iz njih može nešto naučiti. Sećam se kada mi je moj priljatelj sa studija Igor Luković (danas eminentni enolog, stručnjak za vino) rekao da je više naučio o književnosti pročitavši „Čas anatomije“ Danila Kiša, nego na svim predavanjima koje je slušao. Brojne svađe u istoriji naše literature davale su joj posebnu dinamiku. Setimo se polemike Vuka Karadžića i Milovana Vidakovića, „Knjige o Zmaju“ Laze Kostića, Skerlićevih književnih kritika… Mnogi ne znaju da se pomalo skrajnuti i neistraženi pesnik Milan Ćurčin gotovo 20 godina pre Crnjanskog i Vinavera u svojim pesmama zalagao za slobodni stih, polemišući sa zastarelim književnim shvatanjima. Tu je i kontroverzni esej Marka Ristića „Tri mrtva pesnika“, ili polemike Oskara Daviča sa svojim drugom sa robije Erikom Košom u kojoj je Davičo napisao da više u svojoj poeziji neće korististiti reči koje u sebi sadrže reč – koš (kokoš, košara, koškati). Nedavno sam u dnevniku Živojina Pavlovića pronašao citat kompletnog teksta Svetislava Basare, koji je objavljen  u Ninu 1996. pod nazivom „Komesaru nema ko da piše“ u kome se Basara obračunava sa književnopolitičkom paradigmom Dobrice Ćošića. Ma šta mislio o Basari, sa današnje tačke gledišta, taj tekst smatram veoma bitinim, jer to je prvi ozbiljniji književni obračun sa jednim načinom mišljenja koji je, u tom trenutku, proizveo u našem društvu politiku poraza. Godine 2000, kada je Radmila Lazić objavila antologiju ženske poezije „Mačke ne idu u raj“ takođe je izazvala reakcije. Svađe daju posebnu dinamiku književnosti i smatram da su neophodne da bi jedna književnost živela i proizvodila dobre knjige, ali pod uslovom da su rasprave kvalitetne i argumentovane. Nažalost, čini mi se da u našoj književnosti dugo nije bilo ozbiljnih polemika i da se ovde sve svodi na hejt po društvenim mrežama, međusobna blokiranja na fejsbuku i neproduktivnu cancel kulturu. Poslednja književna afera koju smo imali bio je famozni bojkot Ninove nagrade. Nažalost, sem peticionaškog potpisivanja grupe pisaca mi nismo imali ozbiljnije tekstove koji bi pratili bojkot. Kao da društvo bojkotaša nije imalo šta da kaže, a ni druga strana nije imala priliku da aktivno i argumentovano odgovori. Polemika se jednostavno nije razvila, zapravo je nije ni bilo.

Iako je „svrgavanje očeva“ – starog poretka i čuvara književne tradicije – integralni deo iskustva pesničkog sazrevanja, u Vašu književnu biografiju upliće se i činjenica da je upravo Vaš otac, Vujica Rešin Tucić, značajan novosadski neoavangardni pesnik. Koliko je bilo teško izboriti se za sopstveni glas? Da li sebe doživljavate kao nastavljača neoavangardne književne prakse i/ili kuda posle neoavangarde?

Neobično mi je bilo kada sam na master studijama počeo da pohađam kurs Avangardne i neoavangardne tendencije u srpskoj književnosti. Profesor Gojko Tešić, koji je toliko puno uradio i kao urednik, priređivač, književni istoričar na afirmaciji novog i eksperimentalnog u srpskoj književnosti, učinio je hrabar korak uvodeći neoavangardu i na fakultet. Odjednom sam se našao u situaciji da predavač sedi za katedrom i priča o retkim knjigama za koje malo ljudi zna, a koje sam, od kada znam za sebe, gledao na policama stana u kojem živim. Studenti su uzimali da pišu radove o pesnicima i pesnikinjama koji su bili moji porodični prijatelji, sa kojima sam išao na izlete, letovanja, kojima je moja mama kuvala kafu, spremala sendviče (sa nazivima novosadskih neoavangardnih grupa KOD i OBRNUTO E), a neki od njih su i noćivali u našem stanu. Našao sam se u nezgodnoj situaciji jer je jedan deo studenata znao da sam ja Vujičin sin. Iz tog predmeta sam uzeo da pišem rad o manifestima zenitizma, možda baš zato što je Vujica kao levičar više preferirao, na primer, beogradske nadrealiste, a Micića samo usput pominjao. Na kraju sam, uz dosta kašnjenja, napisao rad iz koga mi je profesor Tešič dao desetku, mada bi bila fora da dete koje je raslo u kući avangarde dobije neku sedmicu. Šalu na stranu. Neoavangarda je svakako uticala na mene kao pesnika, ali sam vrlo rano shvatio da ne smem postati ćaletov epigon koji će podražavati jezičke igre, jer to ne vodi nikud. Trudio sam se da privilegiju koja se sastojala u tome da sam se susretao sa avangardnom poeziju, steknem i klasično književno obrazovanje. Moja pozicija se sastojala u tome da sam ja maltene prvo saznao za Dišanovu Mona Lizu sa docrtanim brkovima, a da sam zatim morao da se naknadno, kroz školski sistem, upoznam sa Da Vinčijevom Mona Lizom. Kroz proučavanje avangarde proširivao sam svoje znanje, proučavajući značajne mislioce XX veka. Sa druge strane, po gradu sam slušao mitove o novosadskoj neoavangardi sedamdesetih, o umetnicima koji su bili proganjani. U takvoj situaciji, uvek sam pokušavao da razumem istoriju umetnosti kao proces kako bih se bolje snalazio u vremenu u kojem živim. Ako je XX vek sa dva svetska rata, velikim ideologijama, atomskom bombom bačenom na Hirošimu i Nagasaki iznedrio avangardu kao narativ koji je zauvek promenio umetnost i kulturu, čini mi se da će XXI biti vek preispitivanja, ponovna rekapitulacija svega što smo proživeli. Kao da smo katapultirani u novi milenijum, u vek interneta, suočeni sa izazovima u vidu globalnog zagrevanja, novih pandemijskih virusa, krize demokratije, sveta na ivici sveopšteg sukoba i tu će poezija i književnost, verujem, imati posebnu ulogu. Najbolji primer za tako nešto su dve zbirke novosadskog pesnika Jovana Jakšića. U prvoj objavljenoj zbirci „Pušenje korone“ (2021), koja je ujedno i prva pesnička knjiga na srpskom jeziku koja je u celosti posvećena koronavirusu, primenjujući strategije avangarde, jezičke igre, kalambure, namerno uklopljene rime, Jakšić pokušava da da odgovor na novonastalu situaciju, na globalni karantin sa kojim smo bili sučeni proleća 2020. U svom novom rukopisu „Ispovest kroz masku“ ide korak dalje, a korona mu je samo povod za rekapitulaciju onoga kroz šta je prolazio i kao čitalac i kao stvaralac od Šekspira do Bodlera, Remboa i Ničea, do Beketa, Bubera, Hakslija. Sebe smatram nastavljačem avangardnih praksi, kao i celokupnog književnog nasleđa, ako ono što sam čitao i o čemu sam slušao uspem da inkorporiram u nova iskustva i izazove XXI veka.

Priredili ste tematski broj časopisa Rizom, posvećen teorijama invalidnosti. U predgovoru navodite da su: „onemogućavane osobe bile jedna od najugnjetavanijih grupacija u istoriji čovečanstva, one su kroz vekove bile izopštavane, zatvarane, posmatrane, tretirane, institucionalizovane, diskriminisane, kao ni jedna manjinska grupa i to traje i dan-danas.“ Da li je aktivizam dovoljan da bi se ovaj odnos promenio?

Na poziv mog mog druga Stevana Bradića, pesnika, prevodioca, predavača na Katedri za komparativnu književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i urednika časopisa „Rizom“, priredio sam temat posvećen studijama invalidnosti. Kao što sam u uvodnom tekstu napisao, studije invalidnosti su imale svoje začetke osamdesetih i devedesetih godina XX veka, a svoj kontinuirani rast doživljavaju u prvoj dekadi dvehiljaditih i u velikoj meri se oslanjaju na postmoderne teorije identiteta. U našoj kulturi odavno se zna za, na primer, postkolonijalne studije, studije roda, feminističku i kvir teoriju, ali se veoma malo govori o studijama invalidnosti, dok su one već postale deo studijskih programa na univerzitetima širom sveta. Polazište svakog aktivizma koji bi doveo do promena jeste kvalitetna teorijska podloga i zato su studije invalidnosti neophodne i preko potrebne našoj kulturi. U aktivističkoj praksi razlikujemo dva pristupa:  medicinski i socijalni, odnosno društveni model invalidnosti. Prema medicinskom modelu, invaliditet predstavlja individualni deficit, oštećenje koje treba izlečiti, popraviti, nakon čega bi se osoba sa invaliditetom eventualno integrisala u društvo. Socijalni ili društveni model donosi drugačiji pristup, smatrajući da prepreke potpunoj integraciji osoba sa invaliditetom stvara društvo, odnosno savremena organizacija društva. Kako je naveo teoretičar invalidnosti Tom Šekspir – oštećenje treba razlikovati od invaliditeta. Oštećenje je individualno i privatno, invaliditet je stvar društvene strukture i javnosti. Okruženje u vidu društvenih, psiholoških, fizičkih barijera onemogućava osobe sa invaliditetom, a ne njihovo oštećenje. Jednostavni primeri onemogućavanja su kada zgrada nije arhitektonski pristupačna jer nema rampu, ili kada u vozilo javnog prevoza ne može da uđe osoba koja koristi kolica. Ili osoba sa oštećenjem sluha nije u mogućnosti da prati neko predavanje jer nije prevedeno na znakovni jezik. Stoga se umesto ustaljenog termina osobe sa invaliditetom  u poslednje vreme uvodi novi termin – onemogućavane osobe (mada se i dalje koristi termin osobe sa invaliditetom), a pokret osoba sa invaliditetom prerasta u pokret onemogućavanih osoba. U Novom Sadu deluje nekoliko organizacija koje se bore za poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom, odnosno onemogućavanih osoba i u njima prednjače žene sa invaliditetom i bez njega. Centar „Živeti uspravno“ u kojem deluju Ljiljana Čakmak, Milica Ružičić Novković, Dragana Marković, organizuje servis personalne asistencije i kroz različite aktivnosti promoviše filozofiju samostalnog života. Milesa Milinković i Marijana Ramić uređuju festival filmova o invalidnosti „Uhvati film“. Na festivalu „Uhvati film“, prikazuju se kraći filmovi (do 30 minuta trajanja) čiji su glumci, reditelji, scenaristi, producenti osobe sa invaliditetom, koji prikazuju svakodnevi život onemogućavanih osoba širom sveta, a poseban deo festivala posvećen je ostvarenjima iz regiona.  U okviru organizacije „Iz kruga Vojvodina“, Svetlana Timotić i Veronika Mitro pokrenule su veoma informativan „Portal o invalidnosti“ na kojem se mogu pročitati vesti, prevodi tekstova, intervjui sa aktivistkinjama i aktivistima u invalidskom pokretu sa posebnim naglaskom na položaj žena sa invaliditetom. Jedna od glavnih novinarki portala je novosadska književnica Marijana Čanak. Pomenuo bih još i novinarku i aktivistkinju Milicu Veljković koja na Radio televiziji Vojvodine vodi emisiju „Dobro ili bolje“ u kojoj, na originalan način, obrađuje teme iz života osoba sa invaliditetom. Sve ovo govori da Novi Sad ima jaku aktivističku scenu, koja proizilazi iz socijalnog ili društvenog modela invalidnosti za čije je objašnjenje neophodna i jaka teorijska podloga.