MI SMO DRUŠTVO OKAMENJENIH KNJIŽEVNIH IDOLA

Razgovarala: Maja Rogač Stančević //

Intervju sa književnikom Svetislavom Basarom

U epohi kolektivne ravnodušnosti, koja prati evidentno opadanje društvenog uticaja književnosti, romani Svetislava Basare i dalje pokreću afekte i burne reakcije čitalačke javnosti. Subverzivan i dosledan u uzmicanju književnim konvencijama, jedan je od retkih autora u čijoj prozi je zapitanost nad prirodom književnog stvaranja konstanta.

Svetislavom Basarom
Foto: N. M.

Dvostruki je dobitnik NIN-ove nagrade za roman godine: 2006. za Uspon i pad Parkinsonove bolesti i 2020. za Kontraendorfin. Dodela druge NIN-ove nagrade ovom autoru propraćena je netipičnim društvenim akcionizmom koji je, između ostalog, bio motiv našeg razgovora. Konkretan povod intervjua bilo je učešće Svetislava Basare u programu Kaleidoskopa kulture 18. septembra 2021. godine u podgrađu Petrovaradinske tvrđave.

Poznat si kao čovek koji se dosta sudara s dogmama srpske književne istorije i samoopažanja. Očito je da je dogma u našoj kulturi prisutna i tamo gde je ne bismo očekivali?

Ne postoji mesto na kome se to što ti zoveš „dogmom“ – a ja radije kažem zatucanost – ne može očekivati. Tu se radi o ekspanzionizmu i pokušaju zavođenja hegemonije jedne kontratradicije (kontra u smislu u kome se upotrebljava u pojmu kontrainicijacija). Dogmatizovati se može – a i to vrlo oprezno – samo ono što je apsolutno. Pokušaj uzdizanja prolaznih, relativnih stvari, ljudi i pojava u rang dogme, za rezultat ima separaciju od svetske realnosti.

Ako društvene mreže izražavaju tzv. „vox populi“, primetno je da je značajan broj ogorčenih građana osetio „moralni imperativ“ da nesputano iskaže svoj odijum pred romanom Kontraendorfin. I to naročito nakon uručenja NIN-ove nagrade. Sve je ličilo na ustanak za odbranu srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta. Ipak, po konkretnim primedbama se, bez mnogo detektivskog rada, vidi da je malo ko pregurao više od 16 strana romana. Zanima me tvoja percepcija ustanka koji su protiv tebe pokrenuli „čuvari“ naše tradicije isprovocirani Kontraendorfinom?

Hajde da krenemo od kraja. Od čuvara tradicije. Ako je tradicija zaista „naša“, ako je to nešto zajedničko – a trebala bi da bude, onda su „čuvari tradicije“ uzurpatori. Potom se zapitajmo – šta je to „naša tradicija“. Tradicija koju samozvani čuvari čuvaju zapravo je istrajavanje u pradedovskoj tvrdoglavosti, zatucanosti i ponavljanju njihovih grešaka. Ako se to uopšte može nazvati tradicija, onda je to tradicija rodovske zajednice. Ovako to ide: Srbin sam zato što mi je deda bio Srbin, iz istog razloga sam pravoslavne vere, na kraju ću biti sahranjen po pravoslavnom obredu, jer mi je i deda bio tako sahranjen. Tradicija je nešto drugo. Neprekinuti proces kultivisanja koji se nasleđuje iz prošlosti, u savremenosti se to dogradi i poboljša, pa se preda (tradicija to i doslovno znači) sledećoj generaciji. Posle uzbune oko Kontraendorfina ispada da je neotuđivi deo naše tradicije i čast dupeta Desanke Maksimović, koju ja, uostalom, i nisam doveo u pitanje, nego sam (i to u blažoj formi) citirao bljuvotinu jednog „tradicionalnog“ pesnika. Kažeš da su „ogorčeni građani“ stigli do strane 16. Previše je to. Ogromna većina nije ni otvorila roman. Reagovali su po automatizmu masovne histerije. Takva „tradicija“ je zapravo prepreka stvaranju tradicije.

Napisao si dve verzije alternativne srpske književne istorije: Looney Tunes (1996) i Sveta mast (1997). Po čemu se tvoja prva, manično-paranoična istorija srpske književnosti razlikuje od ove novije, takođe apokrifne, date u Kontraendorfinu?

Uglavnom po stilu. Romani koji pominješ su razbarušeniji, komunikativniji, čitljiviji. Nije mi, međutim, bila namera da pišem stilski doteranije i nekomunikativnije, naprosto se sve ono o čemu sam pisao i pišem srozalo u divljaštvo, izgubilo svaki stil do mere da je – da bi se uopšte nešto napisalo o tome – nužno pisati komplikovanije, neprohodnije, kako god to nazvali. Da ne zaboravim – srozao se i jezik. Sada pruža mnogo veći otpor materijala nego što je to činio devedesetih.

 Da li si i devedesetih bio izložen tolikom puritanizmu čitalačke javnosti? Kakve su reakcije na Looney Tunes i Svetu mast bile tada?

Koliko se sećam, nije bilo nikakve moralne panike. A nije bilo ni društvenih mreža. Mada je i u Svetoj masti i Looney Tunes bilo pomena svetih dupeta.

U Kontraendorfinu pišeš o „sabornoj hiperaktivnosti u kretenizmu“ karakterističnoj za ove prostore. Šta pokreće zamajac našeg kretenizma i da li je tabu pisati o tome u ovoj sredini?

Odgovor na to pitanje skriven je negde u davnoj prošlosti. Negde je neko – ili grupa njih – napravio kardinalnu grešku, poželeo da krene putem kojim se lakše ide, pa smo završili na putu na kome je svaki korak ogroman napor, koji je danas gotovo neprohodan i kojim se nikud ne stiže. Pitajte bilo kog kretena kako je postao kreten. Pogledaće vas u čudu jer je čvrsto uveren da nije kreten.

Svetislavom Basarom
Foto: Kaledioskop kulture, Fondacija NS EPK 2022

Na koji način se Andrić našao u središtu kontroverze u tvojim novijim romanima?

Zahvaljujući Branku Kukiću. Njemu uvek šaljem rukopise još u takozvanoj prvoj fazi, on to čita, pa mi posle stavlja primedbe. Tako je bilo i ovoga puta. Pročitao je sirovu (nekompletnu) verziju Andrićeve lestvice užasa pa mi u telefonskom razgovoru rekao da bih dobro postupio ako bih u priču uveo Andrića. Pokazalo se da je bio u pravu. Andrić je, sa kompletnim paketom značenja koja idu uz njegovo ime i delo – kontrasvetlo u kome se bolje vidi ono što je bolje ne videti, a ipak mora biti viđeno.

Šta se dešava s piscem kada je, da te citiram, „nacionalizovan, kanonizovan, omasovljen, svima dostupan, svima razumljiv“? Da li treba da strepi onog trenutka kad osvane na spisku nacionalnog književnog blaga školske lektire?

Trebalo bi da strepi. Govorim iz sopstvenog iskustva. Za mene je školska lektira bila nešto samo malo manje odbojno od matematike. Polje beskrajne dosade. Dugo sam na književnost gledao sa ogromnom rezervom. Sve dok nisam otkrio da postoji i književnost izvan školskih programa.

Budući da si virtuozno koristio parodiju kao književni postupak, sigurno iz iskustva možeš da kažeš: zašto se u ovim prostorima ignoriše činjenica da je parodija jedan vid reafirmacije tradicije?

E, to je već pitanje za tvoju struku. To bi trebalo da istraže profesori književnosti, od kojih mi većina liči na lektiru za osnovnu i srednju školu. Mi smo društvo okamenjenih književnih idola koji se u suštini i ne poštuju i po kojima pada prašina. Parodija valjda podigne malo prašine pa izazove alergiju.

U jednom intervjuu kažeš da je „stvarnost obavezna, ali nije stvarna“, a sećam se da si bar jednom objasnio da je dvodimenzionalnost tvojih likova verni prikaz prirode naše stvarnosti: stvarnost je takva – jadna, neubedljiva. Da li se ponekad osećaš kao hiperrealista?

Ne. Naprotiv. Nadam se da sam u prozi ubedljiviji od okolne stvarnosti. Mislim na takozvanu stvarnost noosfere, ne na fizičku realnost, mada ni njoj ne ide baš najbolje. Sa stvarnosti o kojoj govorimo – što će reći stvarnosti percepcije i mišljenja o stvarnosti – svaki dan se odvaljuju poveliki komadi i nestaju u ništavilu.

U Andrićevoj lestvici užasa Stojković prebacuje pripovedaču da ga boli dupe za „hronologiju, uvod, razradu, zaključak i ostalu književnu infrastrukturu“. Kakav je tvoj odnos prema „književnoj infrastrukturi“?

Veliki sam protivnik uvoda, razrade i zaključka, književne tehnologije uopšte. Takva književnost spada u niskogradnju.

Tvoj rukopis se značajno menjao od, na primer, Napuklog ogledala do Andrićeve lestvice užasa, da li postoji neki roman koji više ne prepoznaješ kao svoj?

Sve se menja, pa i rukopis. Ali da. Na naslovnim stranama mnogih mojih romana stoji moje ime, ali mi se čini da ih je napisao neko koga se sada jedva sećam. Mnogi mi se i ne sviđaju.

Svetislavom Basarom
Foto: sa sajta IK Laguna

Kažeš da su tvoje jezičke igre „lomljenje kičme jezika“ – šta je u osnovi tog postupka?

Odgovor je dat u Kontraendorfinu – postupak se svodi na dovođenje rečenica u neprijatne situacije. To je postupak suprotan uobičajenom postupku nalaženja lepih reči za neprijatne situacije.

Za kraj: poznat si kao posvećeni čitalac. Šta trenutno čitaš i šta nam preporučuješ?

Spisak je podugačak i neprestano se menja.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!