Piše: Merima Aranitović //

Omeđiću ovu priču ravnicom dokle ti pogled seže levo i desno i napred i nazad. I suncem iznad nas. Omeđiću samo za ovu priču, jer istinska međa u mojoj glavi ne postoji.

U ovoj priči bih volela da sam rođena pre onog rata, ili čak i pre Velikog rata, u jednoj od kuća koje se sada krune u atarima, i iz kojih drvo raste, a nekada su u njima rasla deca, pekao se hleb  od žita sa tih polja. U toj priči bismo dali državi ono što joj sleduje, a od ostalog bi porodica živela, deca se školovala, sinovi na zemlji ostajali ili bi u gradu neki posao započinjali. Znam, bilo bi teško. Jer padne kiša kad ne treba, udari led, krenu suše, ali, više bi bilo onih lepih dana i pametno bismo gajili – što pšenice, kukuruza, suncokreta, što po šljiva, kruška, jabuka. Jedno parče njive za lubenice. U dvorištu svinjci, štale i kokošinjci. I barem dva dobra konja. Nekad i krava za mleko. Sve bismo u toj beloj kući od naboja imali. I velike krevete bismo imali u kojoj bi sva deca dok su mala spavala i dunje punjene perjem od gusaka. I jastuke osunčane ili na snegu malo promrzle. I sve bi mirisalo na čisto. I čestito.

Ne bih ovu priču smeštala u vremena nakon drugog rata jer tada počinje da se kruni ova moja kuća, kao što su se krunile i njive. Ali sve se još nekako držalo jer je čovek seljak naučio od svog oca i još je stigao i svog sina da nauči da se zemlja poštuje jer mimo nje mi ovde više ništa nemamo. Iz te zemlje izvire voda, iz nje raste šta god da poseješ i ne treba ti da kopaš dublje od bunara i groba kad za to dođe vreme.

Sećam se časova geografije, osmi razred, kad smo učili da smo žitnica Evrope, i da možemo i nas i druge da prehranimo. I koliko god su vremena bila teška, tešilo  bi nas je u onoj kući to što znamo da barem gladni nećemo biti. Jer nije da se ima nego i preliva.

Naša kuća se sve više opet u zemlju pretvara, u onu istu od koje je i nastala. I mi smo morali da se iselimo. Postali smo građani, ali naša duša je i dalje bila široka jer kad beskrajnu zemlju gledaš i ti postaneš takav.

Ali, oni u gradovima nisu mnogo za zemlju marili. Postade im malo to što zemlja daje i šta na njoj rodi.  Nisu razumeli da sve ima svoj red – i da je put od setve do žetve težak i mukotrpan, ali na kraju lep i blagorodan.

Vraćam se u omeđen prostor u kom moja duša šeta čitav svoj vek i svaki put nešto na toj slici nedostaje. Nema silosa. Nema mlinova. Tek poneka uljara. Ugašene mlekare. Kao i ona kuća u kojoj bih volela da sam se nekad rodila, tako se i te zgrade pretvaraju u aveti koje će još neko vreme podsećati da je tu nekad nešto bilo.

Salaši su sada kafane, mesta na kojima se dobro jede, ali su retki oni na kojima se još deca rađaju. Čak i zadruge nakon drugog rata nastale nestaju. Nema ih više. Seljak je prepušten sebi i jedino ga ljubav veže za zemlju.

Gledam uzorane njive pored kojih smo prolazili. Gledam rane useve koji su krenuli i na tren zaboravim i koje je vreme i čega više nema. Samo se napajam lepotom. Pokušavam da potisnem misao – ili bolje reći pitanje – kako pored sve ove ravnice neko može da bude gladan? Zašto su ovi vredni domaćini primorani da bacaju plodove i prosipaju mleko, a neko je gladan?

Sa ovih njiva, voćnjaka, šuma i livada pčele skupljaju med. I dok to rade, oprašuju i biljke da bi nam rod svoj poklonile. Ko to u školi nije naučio da ćemo bez pčela brzo bez biljaka ostati, a time i bez hrane, a onda više nema ni nas. Da je naše zlato na poljima, a ne ispod njih. Može neko da misli da će mu život biti med i mleko ako utrobu zemlje počne da otvara. Može da obećava ljudima da će brzo da se obogate radeći u rudniku, ali svaki će vam rudar reći da se od onog što se iz srca zemlje vadi malo njih hleba najelo. Ali, kad su ljudi gladni, onda im svaka bajka na trenutak dobro zazvuči, pa i ona u kojoj niko ne spominje šta će biti sa vodom, sa žitom, sa pčelama. Ne pitaj, samo daj – govori glad. A kad trbusi budu puni biće kasno da se pitamo kako su kroz njive prošli putevi. Neće biti Marka da im kaže da ne gaze oranje, niti Đoleta da ih upozori na bagrenje.

O čemu ćemo onda u školama učiti i o čemu će pesnici pisati, ako nam glad obriše ono što su nas preci učili? Da li će tada i jedna udarna vest biti važna, ili će do tada i akteri istih postati, zajedno sa nama nalik onim kućama kroz koje drvo raste?