Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Siri Hustvedt nije nepoznata autorka na književnoj sceni. Od objavljivanja prvog romana početkom devedesetih, ova američka autorka norveškog porekla izgradila je prepoznatljiv opus – romane, poeziju, eseje i knjige koje se kreću između književnosti, umetnosti, psihologije i savremenog društva. Ipak, u široj javnosti bila je predstavljana kroz odnos sa Polom Osterom. Oster je imao veliki međunarodni ugled, naročito nakon Njujorške trilogije, dok je Hustvedt, uprkos sopstvenom književnom radu, često bila percipirana najpre kao njegova supruga.

Posle Osterove smrti u aprilu 2024. godine, Hustvedt objavljuje Ghost Stories, knjigu na granici memoara i ličnog eseja o četrdeset tri godine zajedničkog života, bolesti i smrti slavnog pisca. Knjiga privlači veliku međunarodnu pažnju i donosi joj novu vidljivost. U isto vreme pažnju javnosti dobija i dokumentarni film Sabine Lidl Siri Hustvedt – Dance Around the Self, čija je svetska premijera održana na Berlinalu 2026, a prikazan je ove godine i na festivalu Way Out West u Geteborgu, gde je imao nordijsku premijeru.

I film i knjiga primer su pomalo paradoksalne a opet očekivane situacije: Hustvedt je danas internacionalno vidljivija nego ranije upravo kada više nije deo jednog od najpoznatijih književnih parova, ali i memoari i film, koji joj donose novu pažnju, u značajnoj meri baš govore o Osteru, njihovom braku, zajedničkom životu i odnosu prema pisanju.

Istina, film ne počinje pričom o njihovom susretu, već mnogo ranije, 1978. godine, kada tada mlada Siri Hustvedt odlazi iz Minesote u Njujork. Na Univerzitetu Kolumbija studira englesku književnost i počinje da radi na svom prvom romanu.

U rekonstrukcijama snimljenim Super 8 kamerom mlada žena prolazi ulicama Menhetna u potrazi za temom svog budućeg romana. Motiv potrage prepliće se sa fizičkim kretanjem kroz grad i potragom za sopstvenim glasom.

Hustvedt u filmu čita odlomke iz svojih knjiga i govori o nastanku svojih likova, odnosu između iskustva i fikcije i načinu na koji se lično iskustvo menja kada postane književni materijal.

To je važno i zbog načina na koji je njen rad često čitan. Njeni romani su neretko tumačeni autobiografski, što je ona tokom karijere više puta dovodila u pitanje. U filmu se vraća upravo toj granici između autorke i njenih junakinja, između onoga što je proživljeno i onoga što je napisano.

Paul Oster je važan lik u filmu. Gledamo ga u ranijim snimcima kako govori o Hustvedt i njenom pisanju, a njihova zajednička sećanja donose i nekoliko ličnih ali i svakodnevnih trenutaka iz života koji su proveli zajedno.

Ipak, Dance Around the Self nije film o Polu Osteru.

Sabine Lidl je već snimila dokumentarac o Osteru, Paul Auster – What If, 2019. godine. Iz tog iskustva proistekla je i ideja da snimi film o Hustvedt. Ovoga puta perspektiva je drugačija: Oster je deo priče, ali je u njenom središtu književnica i njen način mišljenja. Hustvedt govori o književnosti, ali i o filozofiji, feminizmu, istoriji umetnosti, psihologiji i savremenom društvu. Njene teme se međusobno prepliću, baš kao što se u njenim knjigama prepliću različite oblasti znanja.

Film je kombinacija razgovora, arhivskih snimaka, fotografija, animacije i odlomaka iz knjiga Siri Hustvedt.

Posebno mesto imaju žene koje su ostavile trag na njenom radu i mišljenju: Luiz Buržoa, Margaret Cavendish i Elsa von Freytag-Loringhoven. Njihovo prisustvo otvara i pitanje vidljivosti umetnica i autorki koje su u svoje vreme često ostajale izvan glavnih tokova kulturne istorije.

Hustvedt je decenijama imala sopstvenu književnu karijeru. Njene knjige su prevođene i čitane širom sveta, a njen rad se razvija i izvan književnosti. Ipak, čini se da se poslednjih godina promenio način na koji se o njoj govori. Ghost Stories je u tome važna tačka. Knjiga jeste vezana za Osterovu bolest i smrt, ali je istovremeno i vrlo ličan zapis o četrdeset tri godine zajedničkog života, pisanju, sećanju i tugovanju. Hustvedt u njoj koristi dnevnike iz perioda njegove bolesti, mejlove koje je razmenjivala sa prijateljima, svoja stara pisma Osteru, kao i njegovu poslednju nedovršenu knjigu namenjenu unuku.

Zanimljivo je da je upravo knjiga o Osteru ponovo otvorila pitanje Siri Hustvedt kao samostalne autorke. Dugo se pisalo o poznatom književnom paru. Sada se više govori o jednoj od dve osobe koje su taj par činile. U tome i jeste paradoks: nova međunarodna pažnja prema Hustvedt dolazi kroz priču u kojoj je Oster i dalje prisutan, ali je istovremeno upravo ta priča omogućila da se njen glas čuje jasnije.

Dance Around the Self zato je zanimljiviji i kao portret književnice i kao klasičan biografski film.

Lidl prati Hustvedt od Minesote i ranih godina u Njujorku, preko njenog književnog rada i intelektualnih interesovanja, do sadašnjeg trenutka. Paul Oster se pojavljuje u prvom delu filma, a kako vreme prolazi, postaje jasno da se snimanje odvija u periodu koji će se završiti njegovom smrću.

Ta činjenica filmu daje dodatni sloj, ali ga ne pretvara u film o žalosti. Mnogo je više prostora posvećeno Hustvedt kao autorki, njenim knjigama i idejama kojima se bavi.

Hustvedt govori o potrebi da se neprestano preispitujemo, o umetnosti, telu, pamćenju i odnosu između onoga što mislimo da jesmo i onoga što drugi vide u nama. Njeno „sopstvo“ nije nešto jednom zauvek određeno. Menja se sa iskustvom, vremenom i odnosima sa drugima.

Otuda i naslov filma — Dance Around the Self, kao stalno približavanje i udaljavanje od onoga što nazivamo sobom.

Možda se Hustvedt, zapravo, nije toliko promenila koliko se promenila perspektiva iz koje je posmatramo.

Nakon Osterove smrti, nakon objavljivanja Ghost Stories i sada ovim dokumentarnim filmom, njena međunarodna vidljivost dobija novu dimenziju. I u tome postoji izvesna ironija: da je za širu pažnju prema autorki, koja je decenijama imala sopstveni književni put, ponovo bio potreban — Oster.

Ali Dance Around the Self ostavlja dovoljno prostora da se ta priča pomeri sa njega ka književnici čiji je rad mnogo više od biografije jednog književnog para.