Piše: Nataša Krstić //

Izabel Fimejer napisala je tri knjige o Koko Šanel koje imaju formu biografskog romana, studije života i dela Koko Šanel, pune emocija i razumevanja tamne strane njene ličnosti, njene patnje i bola izazvanog gubitkom voljenih i teškim životnim okolnostima. Dopao mi se empatični, altruistični pristup liku i delu čuvene francuske modne kreatorke. Kada sam upoznala Izabel u svoj njenoj jednostavnosti i radoznalosti da upozna Beograd i srpsku kulturu , potvrdio se utisak koji sam stekla čitajući njene knjige.

Prava Parižanka, sa izraženom humanističkom crtom karaktera bila mi je veoma prijatno društvo. U činu međusobnog prepoznavanja, spontano i hitro, stvorila se ljubav i poverenje. Nije bilo reči o nacionalnoj, verskoj ili bilo kojoj drugoj sličnosti, već o susretu srodnih duša koje zamišljaju svet bez granica. U tom svetu živimo, makar fiktivno, dok se ne ukaže prilika da se za njega realno izborimo, da on postane stvarnost.

Književno veče na kome smo razgovarale pred publikom, zatim sutradan obilazak Hrama Svetog Save, uveče prijem u Ambasadi Francuske, čine vreme koje smo provele zajedno. U hramu je Izabel kupila narukvicu od tirkiznog kamenja koju sam za nju izabrala. U pismu koje mi piše po povratku u Pariz, kaže da se ne odvaja od nje.

U razgovoru o Koko Šanel zaključujemo da je njen stil i koncept pitanje stava. Iz takvog stila i stava Koko Šanel izrodio se pojam Parižanke, kako Francuzi kažu La Parisienne. Biti Parižanka pitanje je stila i stava, a ne mode. Izabel primećuje da sam šik i da veoma dobro razumem Šanel. Time potvrđuje tezu Ines de la Fresanž koja u svojoj knjizi „La Parisienne“ piše da Parižanka ne mora biti rođena u Parizu, već da ona to može postati pojavom, načinom razmišljanja, slobodnim duhom, estetikom, emocionalno, suštinski, stavom, ljubavlju prema Parizu. Delimo pacifizam, delimo duh, nije važno odakle smo, nego kako razmišljamo i kako se ponašamo. U teškom trenutku u kome se nalazi svet, ovakva prijateljastva su veoma bitna. Ona pokreću važne projekte, bude ljudskost i čine put ka boljem svetu.

Napisaću pismo Izabel, verujući u bolji i lepši Beograd i Pariz. Svaki put kada želimo da nešto podelimo sa nekim koga sretnemo, kada se sa drugim prepoznamo, postigli smo nešto veće od nas samih, veće od surove realnosti. Koko Šanel je to dobro znala. Njeni prijatelji i ljubavnici bili su čuveni umetnici i pisci koje je ona osećala kao svoje ljude, sa kojima je delila sistem vrednosti, način života, u koje je verovala i kojima je nesebično pomagala, jer ih je na neki način smatrala svojom porodicom. Bez obzira na bilo koje životne okolnosti, uvek se moramo boriti za ljubav, istinu i bolji svet. To možemo samo ako verujemo jedni u druge i ako zajedno delujemo ka važnim ciljevima.

Kada je Izabel otišla, nastavile smo da se dopisujemo. Još nešto nas je povezalo – to što ne smatramo da promišljanju o modi nije mesto u intelektualnom svetu.  Što je suprotno stavu koji se održava čak i danas, u XXI veku, kada mnogi intelektualci i dalje modu smatraju nižerazrednom. Osim toga, obe verujemo da je moda vid umetnosti i da je Koko Šanel bila umetnica. Govorile smo o tome pred publikom u Konaku kneginje Ljubice. A moda je samo jedan segment niza aktivnosti kojima Izabel pristupa sa velikom širinom i sposobnošću da objasni suštinu.

Imam mnogo pitanja za nju, jer zanima me na koji način takva ličnost razmišlja o raznim problemima savremenog sveta. Ona, za uzvrat, poštuje moj identitet stvaraoca, tako da je veliko poštovanje uzajamno. U tom smislu, Izabel reaguje tipično za većinu Parižana i Parižanki koji neguju poštovanje prema umetnicima i umrtnicama. Sve u svemu, u suštini, delimo iste vrednosti, verujemo u isti san, viziju sveta u kome bismo želele da živimo.

Nameće mi se zaključak da Parižani i Beograđani suštinski dele duh, intelekt, veru. Kako sam rođena u Beogradu, a od detinjstva sam posećivala Pariz, svedok sam velikih transformacija, nažalost mahom negativnih, koje su ovi gradovi doživeli u poslednjih 20 godina. Te nesrećne okolnosti i promene su me jako rastužile, ali sam dobila snagu da verujem da nešto može da se promeni, da se krah može zaustaviti. Na mapi sveta, Beograd i Pariz su za mene dva najvažnija grada koja su obeležila moj život. Kada sledeći put odem u Pariz, Izabel će biti moj vodič. Bez obzira što dobro poznajem taj grad, sigurna sam da postoje stvari i mesta koje samo Izabel može da mi otkrije. Radujem se pomisli na nastavak naših razgovora i nove projekte. Razmišljam o tome s kakvom mi je, recimo, toplinom rekla da sam još mlada iako nije mnogo starija od mene…

Poslednje veče, u Francuskoj ambasadi, na prijemu povodom Sajma knjiga, obe smo u crnom, u Šanel stilu. Izabel mi daje svoj broj telefona, veoma je tužna što zbog raznih obaveza ne možemo da se prošetamo, ni to veče ni sutra pred put. To me ne uznemirava, jer znam da ćemo se ponovo sresti i da ćemo ponovo, zajedno, uraditi nešto veoma bitno, i to ne samo za nas dve.