Piše: Neda Todorović //

Dva dečaka koji se gledaju kroz ogradu od bodljikave žice. Oni bi da se igraju. Jedan na glavi ima palestinsku crno-belu maramu palestinku, arafatku, drugi,  jevrejsku tradicionalnu kapicu kipu, jarmulku. Genijalni komentar bez reči ovog najnovijeg besmislenog rata, delo je najpoznatijeg uličnog umetnika na svetu, misterioznog Benksija. Hit na društvenim mrežama. A moja prva asocijacija: moderna replika plakata BBC-jevog filma o holokaustu Dečak u prugastoj pidžami reditelja Marka Hermana snimljenog na osnovu knjige Džona Bojna iz 2006.  Sin upravnika logora sprijatelji sa vršnjakom s one strane žice pa zameni odelo za pidžamu prijatelja u trenucima kada logoraše odvode u smrt…

Ne razumem današnju civilizaciju u kojoj su ljudi odustaju od dijaloga u korist rata po cenu svega pa i  samouništenja. Čitam, slušam, gledam sve gde bih mogla da nađem odgovor na pitanje s kojim se budim svakog jutra —  kuda to ide ovaj svet?

Pa se vraćam knjizi Elizabet Osbrink, Šveđanke jevrjeskog porekla —  1947 ( Geopoetika, 2018) koja me je duboko potresla kada sam je, zbog naslova i generacijske pripadnosti sa autorkom, prvi put pročitala. Zapanjila me je činjenica da je svet, koji je tek počeo da leči rane od upravo prohujalog rata, odmah, u toj jednoj dramatičnoj godini dok su se još prebrojavali mrtvi,  ponovo počeo da rasađuje klice neonacizma i džihadizma, kada su velike sile odbijale da reše pitanja preživelih jevrejskih logoraša i palestinske države, zatvarajući oči nad poroblemom podele Indije…  Za donošenje konvencije UN o genocidu zalagao se samo jedan davno zaboravljeni nesuđeni Nobelovac koji je verovao da je ,,lako izvršiti genocid, jer niko neće da veruje da je tako nešto uopšte moguće, sve dok ne bude prekasno. Svud oko njega, svet ponavlja ,,nikad više’’. Ali Lemkin poznaje istoriju genocida, on zna da logika ustvari glasi ,,sledeći put’’. Već se dogodilo, zato se može dogoditi opet’’.  Taj zanesenjak uzalud upozorava  da ,,ovaj lepi svet i njegovo lepo čovečanstvo moraju biti zaštićrni od sopstvene ružnoće’’. Ali obnova nasilja je jači poriv od slavljenja lepote mira. Orvel o tome piše Velikog brata, Man Doktora Faustusa. Za to vreme, uz pomoć četrdeset povampirenih desnih ekstremističkih pokreta iz Evrope, reke SS vojnika beže preko nordijskih zemalja u Severnu i Latinsku Ameriku…

Shvatila sam iz ove dragocene knjige o toj,  samo jednoj poratnoj godini, 1947-oj,  više nego iz sve istorije koju smo učili u školi, da je zlo neuništivo i da ponovo proklija i tamo gde je prethodno zatrlo svaki znak života. A onda mi, kao logičan nastavak zakasnelog obrazovanja, u ruke dolaze s nestrpljenjem očekivane Godine (Štrik, 2023), Nobelovke Ani Erno, njena verovatno najkompleksnija knjiga autofikcije koju mi preporučuje prevoditeljka Jelena Stakić. To je saga o pola veka naših života – od pedesetih do dvehiljaditih. Od mladalačke revolucije do potrošačkog društva, od hladnog rata do rušenja kula bliznakinja u Njujorku, od ratova koji se nastavljaju do povratka desnice i odsnosa s imigrantima…

Intimna istorija autorke stavljena je u kontekst njene potrage za tim nedavno prohujalim vremenom. Reč je o decenijama kada je budućnost još uvek delovala blistavo.  To je moja i vaša sudbina ispričana prvi put bliskim, ženskim glasom. Autorka je tih pedeset godina sabila u jednu vremensku kapsulu.  Pa shvatam: ona, ta Ani Erno to sam ja! I suočena sam s činjenicama da  moja nostalgična slika prošlog vremena  bledi jer, kada istoričari bace pogled unazad na protekle decenije ovog toliko obećavajućeg XXI veka, videće pre svega rat, teror i  populizam. Nasilje nad zdravim razumom i pameću. Pa se prisećam jednog čuvenog potpisa ispod karikature Zuke Džumhura objavljene na naslovnoj strani lista Politika, one 1948.godine kada sam rođena, na kojoj su Sovjeti nacrtali mapu sveta sa crnom rupom na mestu Jugoslavije: ,,Nije rupa u planeti, več je rupa u pameti’’.

Sve liči na ćorsokak. A onda mi neki odgovori o vremenu koje smo proživeli, i onom koje je pred nama, stižu od Georgija Gospodinova, najprevođenijeg i najnagrađivanijeg bugarskog pisca, u knjizi Vremensko sklonište (Geopoetika, 2023) u kojoj se u jednoj klinici za prošlost na svakom spratu nalazi neka od prošlih decenija, rekonstruisana do najsitnijeg detalja, u koju možemo da se vratimo tokom lečenja od sveprisutne Alchajmerove bolesti. Sve veći broj zdravih ljudi opredeljuje se za takav paket aranžman suočeni sa noćnom morom današnjice i užasima apokaliptične sutrašnjice. Jer, ,,kako se rešiti nesreće kad neki narodi imaju samo to bogatstvo, i kada je samo nafta tuge njihov neiscrpni resurs. I znali su da, što više kopaju, nafta sve više izbija. To je bila sirovina, gotov materijal za sve, opravdanje, alibi, osnov pretencioznosti’’…

Na moje laičko pitanje – kuda ide ovaj svet, jedini odgovor koji mi se čini smislen je – na grupnu terapiju. Jer, dok se jedni ubijaju od previše dobrog života, drugi se ubijaju od previše bednog. Što mu, na kraju, dođe na isto.