Piše: Maja Rogač Stančević //

Da li autofikciju u naslovu romana Hitomi Kanehare možemo shvatiti kao žanrovsku odliku ili kao način na koji naratorka fikcionalizuje, a možda i „izmišlja“ samu sebe? Ono što svakako možemo opaziti je neskrivena ironija autorke prema ovom pojmu jer je, u prvom poglavlju, autofikcija predmet trgovine – agent izdavačke kuće, kao glasnik književnog tržišta, spreman je da plati pozamašnu sumu kako bi naratorka pristala da napiše autofikcionalni roman.

Pregovori se odvijaju uz zabrinjavajuću količinu šampanjca, ali alkohol je tu samo da opravda svesnu neuračunljivost koja prerasta u životni i stvaralački koncept. Rin Takahara mogla bi da proda svoju biografiju pod odrednicom autoficije, uz neizbežan udeo samorefleksije, fikcionalizacije, mistifikacije, ali i ogoljavanja u jednoj neodgonetljivoj razmeri. I baš ta receptura daje okvir transponovanju autobiografskog u fikcionalno.

Kroz retrospektivu razvoja ličnosti od životnog doba koje bi se zakonski definisalo kao detinje, naratorka se vraća u svoje petnaestogodišnje Ja, prikazujući sablažnjivi kontinuitet tema i obrazaca reagovanja kroz formativne godine života – od petnaeste do ranih dvadesetih.

Sve što okružuje Rin izvor je bola i straha. Njeno opažanje sveta potpuno je određeno razmerama njene razorne melanholije koja se proteže do neke vrste samoindukovane psihoze. Njene vizije nisu rezultat prinude nesvesnog, ili, u nekom figurativnom smislu, upravo jesu. Na ogradama i fasadama susednih kuća, a ponekad i uz bliske ljude, Rin vidi odrubljene glave samuraja koje je posmatraju iz dubina fantazije kojom neumorno opisuje svet, zauvek (na različite načine) spoljni, kao i svoju infantilnu ili možda arhetipsku potrebu da u muškarcu pronađe utočište. Sve dok se ne transformiše u mračnu boginju.

U modernom Japanu u kojem živi, ona svakodnevno rekreira arhetipske sadržaje koji joj radikalno oduzimaju subjektivnost, sposobnost i mogućnost delanja, sve do nekog trenutka, koji uvek nastupi, kada se iz nekog odnosa, naslojenog projekcijama, budi u sopstvenu realnost.

Tablete od kojih je Rin zavisna, i koje se neodređeno pominju u prvom poglavlju, ne treba da zavedu čitaoca – nije reč o klasičnoj psihozi. Njihova uloga u priči takva je da naprosto modifikuju raspoloženje i čine svet podnošljivim. Opsesivne misli o sopstvenoj konačnosti i vizije sveprisutne smrti su slike – produkti njene psihe koja opredmećuje anksioznost i neizlečiv doživljaj pretnje koju svet predstavlja.

Smrt vreba iz svakog prizora. Svaki predmet, čak i onaj koji tradicionalno „hrani“ (pribor za jelo) i služi očuvanju života može biti smrtonosna zamka. Rin neprekidno zamišlja kako svakodnevne stvari otkrivaju svoje opasno obličje: štapići za obedovanje joj se nemilosrdno zabadaju u grlo i iz tog razloga radije jede prstima. Spisak zabranjenih, zlokobnih predmeta je dug i opisuje put njenog povlačenja iz realnosti. Ali nije sve u čemu se smrt podmuklo krije moguće izostaviti iz inventara stvari sa kojima stupa u dodir, poput klavira u kojem joj se čini da vidi sopstveni leš, i pomenutih štapića. Njene vizije pronalaze i preobražavaju druga okruženja održavajući je u stalnom strahu.

Često umišljam kako me ljudi pokušavaju ubiti. Razmišljajući tako u stanju sam pretvoriti svaki dan u borbu za opstanak.[1]

Možda u zamci tumačenja zapadnoevropske teme odnosa krivice i kazne, različite autodestruktivne fantazije koje obuzimaju Rin deluju kao oblik samokažnjavanja za sva društveno neprihvatljiva ponašanja koja upražnjava. Možda pre svega za promiskuitet. Ali promiskuitet je, s druge strane, strategija preživljavanja – jedini način da opstane u vezi sa muškarcem, jer nije u stanju da podnese meru usamljenosti koju svaki odnos podrazumeva.[2]

Onoga trenutka kada nastupi neminovno razdvajanje ličnosti ljubavnika u odnosu i kada se u dubinama zajedništva otkrije prazan prostor, Rin poseže za distrakcijom koju joj pružaju drugi ljubavnici. Ali ona je i kreator sopstvene sudbine: Rin preplavljuje sobom i zato su svi njeni odnosi furiozni. Niko ne možda istinski da podnese tu meru bliskosti. Rin je stihija. Ona nekontrolisano i bezuslovno traži pažnju i prisutnost, pronalazeći u svakom znaku individualnosti partnera opasnost po sopstveni opstanak.

Kao surova čarobnica, ona priziva smrt svaki put kada joj se učini da muškarac uzmiče njenoj predstavi o celovitosti i jedinstvu. Muško-ženski odnos je, pre svega, sam po sebi pitanje života i smrti – opstanka ličnosti u hladnom, praznom i opasnom svetu. On može čak biti ispunjen fizičkim nasiljem kao u poglavlju „Šesnaesto ljeto“, gde Rin uspostavlja bizaran odnos moći u koji je upisana inverzija: oseća da kao zatočenica voljenog muškarca zapravo ona ima moć. Kao i da dobija upravo ono što želi, koliko god to paradoksalno zvučalo jer teško može biti shvaćeno kao svesni cilj ma koje osobe – da kroz niz surovih okolnosti – zaključana u kuću, izložena fizičkom kažnjavanju i psihičkom nasilju – dobije pervertirani oblik pažnje i potvrdi svoju nezamenljivost.

Odustajanjem od sopstvene slobode Rin zadobija oslobađanje od odgovornosti koju bi, u takvom poretku stvari, trebalo da u potpunosti prihvati muškarac. Ali onog trenutka kada se pojavljuje ma kakva naznaka da nije jedina osoba koja zanima izabranog muškarca, naglo odlučuje da prekine dotadašnji model ponašanja i racionalnost, koju je privremeno izgubila, kao i sloboda, na čije je ukidanje pristala, ponovo se uspostavljaju na kraju ljubavnog odnosa – samim činom raskida. Njihov povratak je neposredan i momentalan. I tu se otkriva njena sposobnost da iskorači iz svog ludila na zapanjujuće brz i vešt način.

Rinina nesposobnost da odluči, ali i svesno odricanje od odluke do krajnjih konsekvenci neodlučivosti, deo je same prirode ženskog, njene duboke ambivalencije i fragmentarnosti, pluraliteta njenog ega:

U meni ima nekoliko milijardi mene. A ja služi kao omot koji ih sve drži na okupu. Sve te milijarde spojene su da bi sačinile jednu mene. Zbog tih nekoliko milijardi koje žive u meni, javljaju se tolike kontradikcije u onome što kažem i mislim.[3]

Njena ženstvenost je rudimentarna sila, neukroćena i neuobličena društvenim očekivanjima. Predmet ove autofikcije je ženski identitet doveden do ekstrema u kojem se prelamaju različite arhetipske predstave, obasjane crnim suncem o kojem piše Julija Kristeva. Čini se da je upravo ova, neposedovana ženstvenost, glavni lik romana Autofikcija Hitomi Kanehare.

[1] Hitomi Kanehara: Autofikcija, Zagreb, Ljevak 2015, str. 36.

[2] „Mašem za njim i ponavljam: „Volim te”, ali osjećam se osamljenom, praznom, neispunjenom.“ Ibid., str. 59. „Ne želim to činiti ni s kim osim sa Shahom. Ali moram. Moram, da bih preživjela. Nema tu pomoći. Neophodno je kako bismo Shah i ja nastavili odnos, jer, ne učinim li to, umrijet ću.“ Ibid., str. 79.

[3] Ibid., str. 14.