ДРУГАРИЦА МИЛИЦА РАКИЧ

ДРУГАРИЦА МИЛИЦА РАКИЧ

Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić//

Intervju sa beogradskom umetnicom Milicom Rakić/

Beogradska vizuelna umetnica, Milica Rakić, koja kroz performans, video-rad, fotografiju, narative, instalaciju, pseudo-arhivski ambijent… propituje individualno i kolektivno pamćenje, sećanja i identitet, „rođena je u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji. Doktorirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Član je Saveza komunista Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika Srbije. Učestvovala je na 30 samostalnih izložbi i na više od 400 grupnih u zemlji i inostranstvu”.

 

Milica Rakić
Foto: Gorica Cicmil

Kroz svoje radove problematizujete patrijarhat, dezintegrišete falički diskurs, propitujete odnos između feminizma i komunizma, tematizujete žensko pitanje na način koji prevazilazi salonski „interes belih žena srednje klase”. U kojoj meri Vaš rodni identitet definiše Vašu umetnost?

Ja sam žena/umetnica dok neko ne dokaže suprotno.

Milica Rakić
Foto: Iz arhive umetnice

Da li kroz prošlost možemo meriti sadašnjost? Ima li u oživljavanju socijalističkog nasleđa (jugo) nostalgije?

Svoju subjektivnu ispovest prošlosti prenosim u sadašnjost, kombinujem je sa kolektivnim istorijskim pamćenjem, stvarajući mitologiju o sebi i ispoljavajući kroz nju socijalističku ideologiju po sebi i za sebe.

 Zašto je baš Legat Konstantina Koče Popovića i Leposave Lepe Perović iz Istorijskog arhiva Beograda poslužio kao model za nastanak ličnog, umetničkog Legata ДРУГарицe РАКИЧ (postavka Ja nisam oslobodila Beograd)?

Na spisku mrtvih, on je jedini bio misteriozno živ.

Koliko je problem sopstva (Jungovog Das Selbst) primaran u Vašem radu? Da li je ДРУГарица РАКИЧ Vaša persona ili senka? Da li je reč o igranju uloga koje prepoznajemo, recimo, kod Sindi Šerman?

ДРУГарицa Ракич nije nikakva izmišljotina, već umetnica koja za potrebe svog umetničkog rada eksploatiše čitav jedan diskurs socijalističke ideologije za nastanak umetničkog arhiva i ličnog legata.

Zbog čega mistifikujete granicu između privida i realnosti, kopije i originala, manipulišete dokumentima kupljenim na internet aukcijama, reinterpretirate ih, dekontekstualizujete? Pitate li se je li istinito ono što je stvarno ili samo vlada?

Milica Rakić
Foto: Iz arhive umetnice

Svoju umetničku produkciju zasnivam na kvaziarhivskoj logici: pronađeno–konstruisano, činjenično–fiktivno, privatno–javno, kroz aproprijaciju objekata, tekstova i fotografija. Nastojim da u sadašnjosti sačuvam ono prošlo, da (pre)oblikujem prošlost i utvrdim moguće kretanje ka budućnosti. Socijalističku istoriju ne shvatam kao nešto što je naprosto prošlo i što je sačuvano u nepromenljivom obliku. Ona se za potrebe mog umetničkog rada pojavljuje kao tvorevina koja se gradi i menja. Svaki otkupljeni ili pronađeni arhivski dokument prelaskom iz bezvrednog u umetnički kontekst postaje nova slika, u koju upisujem univerzalno i lično iskustvo vezano za politička dešavanja nekad i sad. Galerijski prostor transformišem u umetnički arhiv i privatni legat kao javno mesto u kome izvodim privatni umetnički projekat poznatiji kao svečani prijem ДРУГарице Ракич.

U svojoj umetničkoj praksi koristite, dekonstruišete i prisvajate različite slogane iz istorijskih arhiva, poezije (prepoznala sam, recimo, stihove Radmile Andrić), turbo-folka. Da li se Vaše poruke, slogani, parole (Revolucija nije mrtva, ona je samo silovana, Lepa sam kao revolucija, Crvena, da ne postojiš trebalo bi te izmisliti, Moja sloboda nije po vašem ukusu, Na strah treba trošiti snagu a ja sam lenja žena, Ako ja nisam heroj, šta je onda heroj) mogu tumačiti i kao aproprijacija vizuelnog jezika konceptualnog ja­pan­skog umet­ni­ka On Ka­va­re?

Milica Rakić
Foto: Iz arhive umetnice

„Ja sam još uvek živ (On Kavara)”. Provokativnost i dvosmislenost tekstualnih natpisa omogućava da citatnost postane skrivena forma iskrenosti koja je ogoljena u elementarnosti svoje prikazivačke funkcije. Nastaju po uzoru na parole socijalističkog perioda čiji su diskursi bili orijentisani na tuđe reči, na opšte istine, koje pripadaju svima i nikome posebno. Takve su: „Smrt fašizmu – sloboda narodu; Neka živi jedinstvo i bratstvo naroda naše socijalističke Jugoslavije; Borimo se uporno za mir, a protiv svih ohih koji mir ugrožavaju”. Nijedna od njih nije preuzeta iz zvanične arhivske građe niti tekstova narodne (folk) muzike. Svakodnevno ih beležim, prepravljam, prekrajam, (samo)izmišljam i prilagođavam svom umetničkom radu. Ispisujem ih gde god zgodno mesto nađem – od arhivskih dokumenata, preko grafičkih listova slikarskog platna do kafanskih računa. U njih istovremeno upisujem iskustva sadašnjosti, prošlosti i budućnosti, nudeći publici dva čitanja: jedno neposredno, drugo između redova.

Koliko u vašim sloganima−alegorijama ima društveno-kritičkog propitivanja, kao kod umetnica poput Barbare Kruger, s čijim se radovima u nekom segmentu može pronaći veza, a koliko je ono sekundarno?

„Primorane smo da krademo jezik”. Kroz igru reči preplitanje privatnog i političkog, svakodnevnog i istorijskog, kritički uobličavam trenutnu sliku društva. Ono što je blisko našim umetničkim praksama jesu natpisi koje ispisujemo u prvom ili drugom licu, ukazujući na binarnu opoziciju muško/žensko kroz vizuelni prikaz koji je uvek u suprotnosti crno/belo, naglašavajući pri tome da je muškarac nosilac pogleda, dok je žena slika koja se gleda. „Ja više nisam žrtva slike sama sam se pretvorila u sliku” jedna je od mojih poruka koja stvara sliku sećanja, bez logičnog vremenskog rastojanja, primesa i zaključaka, ne nudeći jasnu poziciju koju posmatrač treba da zauzme. Napad na kapitalističku proizvodnju homogene slike žene u mom radu je dodatno još i napad na uvezeni kapitalistički sistem, koji podseća na predsocijalistički period dvadesetog veka.

Vaša svetlosna instalacija − slogan, koja se nekoliko meseci nalazila na fasadi bioskopa Balkan u Beogradu tumačena je na različite načine – i ličnom i u društvenom kontekstu. Zašto vazduh miriše na ludilo?

Jugo(slovenska) vizija je verodostojni i nepogrešivi svedok balkanskog ludila, u kome su stvari neumoljivo složene – postaju doslovno dvosmislene, čak i kontradiktorne.

Da li je (samo) ironijski i kritički diskurs način suočavanja sa svetom?

Kroz levičarsko-utopistički narativ o ženskoj emancipaciji razvijam sopstveni model kritike, ukazujući na revolucionarno delovanje i stvaranje nove utopije, bez koje nema umetnosti.

Milica Rakić
Foto: Aleksandrija Ajduković

U nekim od svojih projekata (recimo, Priznaj ja sam muško a ti žensko) sarađujete sa umetnikom, kustosom, istoričarem umetnosti Vladimirom Bjeličićem. Kako je došlo do te saradnje i u kojoj meri je ona uticala na prirodu Vašeg rada?

Milica Rakić
Foto: Aleksandrija Ajduković

Nije me nagovarao da postane glumica u sopstvenom filmu, zato sam na to i pristala. Poetike su nam se dodirivale, ukrštale, a onda poklopile u eksperimentalnom filmu „Crvena, da te nema, trebalo bi te izmisliti. Film nastaje kombinovanjem arhivskih dokumenata i arhivske filmske slike s jedne strane i konstruisanog iskustva ДРУГарице Ракич i njenog alter ega (Vladimira Bjeličića) s druge, stvarajući sliku koja je dokumentaristički pojednostavljena, a čiji smisao nastaje povezivanjem kadrova i uspostavljanjem njihovih međusobnih odnosa. Fokusiran je na problematiku ženske emancipacije u posleratnoj Jugoslaviji, a kritikuje interpretacije i kodove ideologije kako u istorijskom tako i u savremenom kontekstu.

Leave a Reply

Your email address will not be published.

error: Content is protected !!