Piše: Sandra Urban

(Gabriella Greison, AJNŠTAJN I JA, Akademska knjiga, Novi Sad, 2020; prevela s italijanskog Kristina Koprivšek)

Mislim da svako književno delo ima tačku u kojoj se sažima i iz nje osvetljava celo. Ona je njegovo srce, koje svojim taktom ubrizgava život tekstu i određuje mu ritam. U romanu Gabrijele Grejson Ajnštajn i ja čini mi se da je to rečenica koju izgovara njena protagonistkinja, Mileva Marić Ajnštajn, u divnom i potresnom razgovoru sa Marijom Kiri: „Ponekad mislim da život nije dostojan življenja ako pored sebe nemate nekog da volite.” Trenutak je napet, pred razvod braka i izvesnost života bez nauke i voljenog čoveka. Ova Milevina misao obeležiće, poput formule, kako njenu sudbinu, tako i atmosferu romana.

Ajnštajn i ja je ljubavni roman, i to višestruko – pre svega jer tematizuje ljubav jedne žene prema fizici, prema muškarcu i prema umetnosti. To je roman o njenim nesrećnim ljubavima, s početkom koji je u znaku susreta i s krajem kojeg nema, jer tamo gde bi trebalo da bude sve je u znaku beskonačnog pružanja ka sledećoj priči o sudbini vezanoj za kvantnu fiziku, ka dokumentima, objašnjenjima, uputstvima i drugim ljubavima… Milevina ispovedna priča završava se popisom stvari koje joj se nikada nisu dogodile, njenim najintimnijim spiskom želja i mogućnosti, realnim i uverljivim u svojoj ostvarivosti, ali neostvarenim i beskonačnim jer kulminira u simbolici neba, zvezda i nevidljivog grada, nefiksiranog u vreme i prostor, a u kojem se nastavlja traganje za istinom i smislenim životom. Roman je ljubavni i zato što je plod strasnog odnosa između nauke i literature, razuma i mašte, objektivnog i subjektivnog sagledavanja sveta. On je svedočanstvo, ispričano u prvom licu, Milevinim glasom, o privatnom životu dvoje ljudi čija se ljubav rađa i buja iz interakcije dubokih unutrašnjih prostora njihovih genijalnih bića, gde se mentalna zadovoljstva od zajedničkih naučnih otkrića tajni prostora i vremena smenjuju s intenzivnim emocijama u partnerskoj interpretaciji muzičkih dela stvarajući jedinstven vibrirajući talas u razumevanju i dopunjavanju do savršenog jedinstva.

Gabrijela Grejson, svojim renesansnim formatom naučnice, književnice, glumice i rediteljke, obasjala je lik žene koja joj je, očigledno, srodna i umom i duhom, te je u romanu – biografskoj fikciji – oživela jedno ne baš tako daleko vreme, u kojem se njena junakinja bori za svoj status i glas. Proučivši sve što su joj brojne biografije o Ajnštajnu, njegovi rukopisi, naučno delo, mesta življenja, studiranja i putovanja sa prvom ženom mogli reći i dati, autorka vrlo vešto gradi jedan zatvoreni univerzum žene koja se, kao izuzetak, našla na studijama matematike i fizike, sama među muškarcima, i ne znajući da je u životnoj klopci. Izvanredno proniknuvši u psihu Mileve Marić, Gabrijela Grejson ispreda priču o njoj i Ajnštajnu kroz osamnaest poglavlja zajedničke povesti, numerisanih naučnim simbolima ili formulama, a za koje se objašnjenja nalaze u jednom od tekstova iza glavne priče, gde su i zanimljiva uputstva za slušanje odgovarajuće pesme i pijuckanje naročite vrste vina uz svako poglavlje kako bi čitalački utisak bio kompletan, renesansan. Uspevši da predstavi prirodu prve teorijske fizičarke, dočaravši i njen ravničarski mentalitet, Gabrijela Grejson ispisuje pripovest o ženi sa natprosečnim intelektualnim kapacitetima, snažnoj i odlučnoj da se odupre vrtoglavom ponoru društvenih normi, predrasuda i zabrana, zasnovanih na jasnoj polnoj podeli u ostvarivanju elementarnih ljudskih prava.

Nije neobično ni čudno što je ovu knjigu napisala Italijanka i naučnica sa velikim spisateljskim umećem. Mora se biti fizičarkom da bi se razumela i ispričala Milevina sudbina. Mora se imati temperament žene s Apeninskog poluostrva da bi se prepoznala a potom umetnički oblikovala takva i tolika strast prema nauci kakvu je u sebi negovala i razvijala devetnaestogodišnja devojka pristigla u Cirih iz Kaća krajem XIX veka. Treba poznavati živote i naučno delo Marije Kiri i Pjera Kirija kako bi se u kontrastu ispričala tužna priča o Milevi Marić i Albertu Ajnštajnu, bez imalo pretenzija da se bilo šta dokazuje, a najmanje koliko je gđa Ajnštajn doprinela nastanku teorije relativiteta. Gabrijela Grejson se poigrava relativitetom, usmerivši svetlosni talas na svet tako da se jasno vidi kako se sve pomera i menja, napreduje i nazaduje, biva i ne biva, ili se, pak, konačno određuje kao u rečenici mađarskog jezika (jedan od jezika glavne junakinje) – na njenom kraju, kao ilustracija misli Itala Kalvina koja je moto romana, da poslednji događaj u čovekovom životu može da promeni čitav njegov smisao. Pozivanje na Kalvina ponavlja se i u finišu pripovednog dela ove knjige – u Milevinom izmišljenom spisku i citatom iz Nevidljivih gradova – o gradu, cilju putovanja, kao prostorno i vremenski neodređenoj tački, kojoj se večno, neprekidno teži.

I dok je za većinu čitateljki i čitalaca ovo roman o borbi za prava žena, za mene je, osim toga, još jedna priča o čvrstom zagrljaju nauke i umetnosti, gde prve nema bez snažnog uticaja druge, i obrnuto, i gde prva otkriva pod svojim moćnim mikroskopom svet kao izvanredno umetničko delo prirode, koje čovek narušava svojim pravilima i predrasudama. Zar nije najbolji dokaz za to Ajnštajnovo pismo koje je uputio porodici svog najbliskijeg prijatelja i saradnika, Mikelea Besa, povodom njegove smrti, a navedeno je u „odjavnoj špici” romana: „Mikele je otišao s ovog čudnog sveta, malo pre mene. To ne znači ništa. Ljudi poput nas, koji veruju u fiziku, znaju da je razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti samo iluzija, koliko god bila uporna.” Zvuči kao definicija i naučne i umetničke univerzalnosti.

Roman Ajnštajn i ja vredan je vremena koje treba odvojiti za čitanje. Za to vam nije potrebno naročito poznavanje fizike, ali treba da se pripremite za mogućnost da vas, možda, za fiziku zainteresuje. I to je sve što ću vam na kraju reći ostavljajući razočarane i feministkinje i nacionalno ostrašćene čitaoce smatrajući da je genijalnost lična odlika, izvan bilo kakve kategorizacije. A ovaj roman je i o tome.

* * *

Gabrijela Grejson (Gabriella Greison, Milano, 1976) završila je studije nuklearne fizike u Milanu i neko vreme radila u Parizu na projektu ubrzanja atomskih čestica. Osim što je naučnica, ona je i spisateljica, novinarka, rediteljka i glumica koja se proslavila knjigama i monodramama o životu poznatih fizičara, pre svega Kvantnim monologom, nastalim prema njenom debitantskom romanu Neverovatna večera kvantnih fizičara – o čuvenoj Petoj Solvej konferenciji iz 1927. godine, koja je promenila fiziku i svet, a taj je monolog izvela više od 450 puta. Gabrijela Grejson je autorka i gošća mnogih naučnih emisija na nacionalnom radiju i televiziji RAI i piše kolumne u uticajnom dnevnom listu Republika. Italijanski mediji nazivaju je „rok zvezdom fizike” i „revolucionarkom u popularizaciji fizike”. Vrlo je aktivna na društvenim mrežama, naročito na instagramu, a ima i svoju veb-stranicu greisonanatomy.com. Umetnička je direktorica, kreatorka i kustoskinja prvog italijanskog Festivala fizike.

Gabrijelu Grejson naročito interesuje život i rad poznatih naučnica pa je tako napisala knjigu eseja Šest žena koje su promenile svet. Za 150. godišnjicu rođenja Marije Kiri (jedine žene na čuvenoj fotografiji iz 1927), debitovala je u svom pozorišnom monologu Dve žene sa X-zracima: Marija Kiri i Hedi Lamar, 2017. godine. Napisala je i objavila Superžene!, ilustrovanu knjigu za decu sa dvadeset priča za laku noć o naučnicama koje su menjale svet.

Nakon istraživanja u Cirihu i Bernu, na naučnim institutima i univerzitetima, u septembru 2018. objavljuje roman Ajnštajn i ja, prema kojem piše i monolog Ajnštajn i ja, a premijerno ga izvodi u Sali Umberto di Roma 23. rujna 2018. i dalje na turneji po pozornicama diljem Italije, paralelno s druga dva (Kvantni monolog i Dve žene s X-zracima). Od ovog romana nadalje počinje njeno pripovedanje o Milevi Marić, a Corriere della Sera je definiše kao njenog službenog biografa.

U januaru 2020, nakon istraživanja na Prinstonu, objavljuje i biografiju Alberta Ajnštajna u knjizi Ajnštajn zauvek.

Imperativom smatra ispravljanje nepravde prema velikoj srpskoj naučnici kojoj zbog posvećenosti porodici i suprugu Ajnštajnu u istoriji nauke nije pripalo mesto koje zaslužuje. „Nije dobila ni diplomu Univerziteta u Cirihu iako je stekla uslove, zato tražim i ne odustajem od zahteva da joj se posthumno dodeli diploma”, kaže Gabrijela Grejson. Ona podseća da je Mileva Marić (rođena u Titelu 1875, umrla 1948. u Cirihu) bila kći bogate vojvođanske porodice, peta žena ikada primljena na studije na prestižni Politehniko u Cirihu.