Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić//
Ovogodišnji Bitef otvoren je 23. septembra prologom, predstavom „(Nije) kraj sveta“ („Kein Weltuntergang“). Teatarsko propitivanje klimatske krize u produkciji berlinskog pozorišta Šaubine (Schaubühne, Berlin) a po tekstu engleske autorke Kris Buš (Cris Bush) i režiji Kejti Mičel (Katie Mitchell) odigrano je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu. Ekološkom tematikom, ali i ekološki održivim uslovima produkcije, predstava „(Nije) kraj sveta“ povezala je ovogodišnje i prethodno izdanje Bitefa, a ujedno je i najavila temu 56. Bitefa, budući da su protagonistkinje − „naučnice različitih godina i statusa, čiji odnos razotkriva i profesionalne tenzije, zloćudne strukture moći u današnjem akademskom svetu“.
Pozorište i ekologija
Arktičke ledene kape se otapaju, na snegu se javljaju crvene mrlje, toplotni talasi se šire, šume nestaju u požarima… Čovek je suočen sa mnoštvom egzistencijalnih kriza (pandemija korona virusa, ratovi, siromaštvo…), među kojima je ekološka jedna od najozbiljnijih. Jasno je da životnu sredinu može zaštititi samo − ekološka svest. Ali, do sada čovek nije bio u stanju (ili nije želeo) da izbegne krizna stanja ekološkog sistema.
Brojni požari, visoke temperature i zagađenost vazduha samo su neki od dokaza da je potrebno promeniti odnos prema prirodi kao i način života. Međutim, da li se išta može promeniti kad ponavljamo iste greške? Koliko smo svi saučesnici u klimatskoj krizi? Koliko smo krivi na ličnom, kolektivnom i globalnom nivou?
Postavlja se i pitanje: na koji način se narušena ekološka ravnoteža može predstaviti u pozorištu? Može li pozorište ekološki edukovati publiku, osvestiti, senzibilisati ili naterati pojedinca da doprinese očuvanju životne sredine?
„(Nije) kraj sveta“ na zastrašujuć način, jezikom savremenog teatra, repeticijom, multipliciranjem, parabolom, aluzijama, ali i podacima i činjenicama, reinpretetira sadašnjost, propituje budućnost. I našu odgovornost na individualnom, kolektivnom i arhetipskom nivou.
Predstava nije ekološki osvešćena samo u pogledu teme, već i u smislu produkcije: rasveta u predstavi je redukovana, struja se proizvodi na samoj sceni pedaliranjem na dva bicikla, kostimi i rekviziti su preuzeti iz ranijih predstava, scenografija izgrađena od reciklabilnih materijala.
O predstavi
Radnja je smeštena u Berlin 2021. godine. Dr Ana Fogel (Alina Vimbai Streler) konkuriše za mesto postdoktoranda na institutu čuvene ekspertkinje za klimatske promene, profesorke Ute Oberdorf (Jule Bove).
Kroz mnogobrojne varijacije tokom razgovora za posao, tekst istražuje tenzije, protivrečnosti i licemerje koja karakterišu naše razumevanje ekologije i naše odgovornosti u vezi sa njom.
Kroz ekologiju i brigu o budućem zdravlju biosfere, govori i o odnosima (ne)moći, pitanjima klase, patrijarhata i kolonijalizma: Kakve smo žrtve podneli, znajući šta sve (ne) radimo? Da li male promene u sadašnjosti mogu značajnije uticati na budućnost?
„(Nije) kraj sveta“ ne karakteriše linearno pripovedanje, niti u drami postoji klasičan zaplet. Tekst i pokret su ispresecani repeticijom, premotavanjem, permutovanjem, udvajanjem, zamenom pozicija i identiteta, fragmentarnim sekvencama, muzičkim lajt-motivom.
Zapravo, umesto jednog narativa postoji nekoliko mogućih. Kris Buš ne kazuje priču o tome šta se dogodilo već šta bi moglo da se dogodi. To nije priča o dve naučnice i o njihovim životima već o onome kakvi su oni mogli biti.
Zato „(Nije) kraj sveta“ nije samo uznemirujuća i opominjuća priča o kraju sveta već o tome kakav bi mogao biti. Gledalac vlastiti narativ ili traganje za istim upisuje u konačno značenje predstave koje se ne završava samo u njegovoj recepciji već i u budućoj reakciji i potencijalnom (ne)delovanju.
Tekst i jeste i nije o smaku sveta. Ana očajnički želi taj posao (i)li odustaje od njega. Ana stiže na razgovor za posao na vreme i smirena. Zapravo, Ana ne stigne na vreme, zakasni. Ana je uznemirena. Ana stigne biciklom. Ili podzemnom. Ana uspeva da dođe taksijem. Uta nipodaštava Anu. Uta nipodaštava Anino istraživanje o ružičastom snegu na Alpima. Uta je zaintrigirana Aninim istraživanjem o crveno-ružičastoj nijansi koju snegu daju mikroskopske snežne chlamydomonas nivalis…
Na pozornici je pored Ane i Ute i Lena (Veronika Bahfišer). Među veštačkim cvećem koje iznosi na scenu, priča o svojoj pokojnoj majci, ali i o grizlijima, dugovečnom drveću, gotovo besmrtnim jastozima koji bi mogli živeti večno.
Lena govori i o „hiperobjektima“ (globalno zagrevanje je, možda, najdramatičniji primer onoga što Timoti Morton /inače poznat i po prepisci sa Bjork/ naziva „hiperobjektima“ /crne rupe, izlivanje nafte, sva plastika ikada proizvedena, kapitalizam, tektonske ploče i solarni sistem…/) koji utiču na to kako razmišljamo, kako koegzistiramo i kako doživljavamo život, etiku i umetnost, potom priča Zlatokosoj i tri medveda…
Nekada davno, živela je u šumskoj kolibici porodica medveda. Tata medved je bio veliki,
mama medvedica je bila nešto manja, a treći, sin medvedić, je bio najmanji. Svako od njih
imao je svoj krevet za spavanje, stolicu za sedenje i tanjir za kašu. Jednoga jutra, mama medvedica je za doručak skuvala finu kašu. Кaša je bila veoma vruća i porodica medveda je odlučila da pođe u šetnju dok se kaša ne ohladi. U kućici pored šume sa svojim roditeljima živela je devojčica, po imenu Zlatokosa. Imala je plave oči, mali nos i dugu zlaćanu kosu po kojoj je i dobila ime. Volela je da šeta šumom i po čitav dan da se igra na šumskoj livadi. Njena majka ju je često upozoravala da se ne
udaljava previše od kuće. Jednog jutra, Zlatokosa je izašla iz kuće i…(Zlatokosa i tri medveda).
Šta se dogodilo sa Zlatokosam koja je pojela medvedićevu kašu saznajemo ako pročitamo tu bajku. No, šta će se dogoditi sa ovom planetom i sa čovečanstvom, ostaje otvoreno pitanje. I u predstavi Kejti Mičel i u životu.
Ostaje bez odgovora i pitanje s početka teksta: Može li pozorište ekološki edukovati publiku, osvestiti ili inspisati pojedinca da svojim delovanjem doprinese očuvanju životne sredine?
Ili će u svesti publike ova predstava ostati samo, savremenim teatarskim jezikom, uznemirujuće i upozoravajuće, efektno ispričana teatarska priča?
O autorkama
„(Nije) kraj sveta“ je prva drama koju je mlada britanska spisateljica Kris Buš napisala za produkciju Kejti Mičel, jednu od vodećih britanskih, evropskih i svetskih rediteljki, čiji je rad, ove godine, prvi put prikazan na beogradskom Bitefu.
Kejti Mičel, rođena 1964. u Redingu, nagrađivana je pozorišna i operska rediteljka iz Velike Britanije. Bila je in-house rediteljka u pozorištu Rojal Šekspir kompani i u Rojal kort teatru u Londonu, i redovana rediteljka saradnica u Nacionalnom teatru u Londonu. Postavila je mnogobrojne predstave u Nemačkoj i Austriji, i to u pozorištima Šaušpil Keln, Dojčes šaušpil Hamburg, u Burgteatar u Beču, a od 2010. sarađuje sa pozorištem Šaubine (Orlando, Gospođica Julija, i druge predstave). Godine 2009. dobila je nagradu OBE (Officer of the Order of the British Empire). Njena postavka Wunschkonzert Franca Ksavera Kreca u pozorištu Šaušpil Keln pozvana je 2009. na Pozorišne susrete u Berlinu. Godine 2013. osvaja Nestrojevu nagradu za predstavu Reise durch die Nacht po delu Friderike Majreker, u pozorištu Šaušpil Keln. Ta predstava je takođe pozvana na Pozorišne susrete u Berlinu, kao i predstava Anatomy of a Suicide (Dojčes šaušpilhaus Hamburg, 2020).
Kris Buš (1986, Šefild) nagrađivana je britanska dramska spisateljica, pesnikinja i pozorišna stvarateljka. Bila je rezidencijalni umetnik pozorišta u Šefildu, u Oksford plejhausu i Studiju nacionalnog teatra. Nagrađena je Pozorišnom nagradom Ujedinjenog Kraljevstva, Nagradom nacionalnog festivala mladih dramskih pisaca, nagradom na takmičenju za dramske pisce edinburškog Sandej tajmsa, kao i Britanskom spisateljskom nagradom.
Leave a Reply