Autorka: Maja Rogač Stančević //

Ako je klasična književnost devalvirala iskrenost kao pojam iz repertoara naivnog čitalačkog pristupa, zapažamo da u savremenoj literaturi ona dobija novu težinu. Subjekt autofikcije je rešen da ispolji svoju iskrenost, ali ne, kao u slučaju autobiografije, koja je gotovo uvek povezana sa određenim društvenim statusom, da bi mu se čitaoci divili i verovali na reč, već zato što je to njegov umetnički imperativ: on ne može da izloži ništa osim sebe. Savremena autofikcionalna proza nam daje motiva za razmišljanje o prirodi fikcije kao tradicionalnog književnog postupka, jer u fokus pripovedne prakse poslednjih nekoliko decenija dospeva upravo potraga za nefikcionalnim kvalitetom i pokušaj približavanja autentičnom iskustvu.

Izlaganje autora

Prisustvo i izlaganje autorskog Ja u tekstu, makar i samo u vidu flerta s čitaocem, danas se opaža kao znak autentičnosti dela, autorski izraz koji zbacuje sa sebe književne konvencije fabuliranja i zadire u intiman prostor doživljenog.

Po Leženovom autobiografskom ugovoru autor jasno definiše sporazum sa čitaocem autobiografije: on se obavezuje da će govoriti istinu, ili barem svoju verziju istine, i potvrđuje svoju istovetnost sa pripovedačem i likom. Krećući se kroz savremenu književnu produkciju, opažamo mnoštvo romana koji postavljaju upravo odnos stapanja autora, pripovedača i lika u središte svog pripovedanja. Biografija autora svakako deluje u tekstu, ali ne na način na koji je to slučaj u memoarskoj ili autobiografskoj prozi. Autofikcija nastoji da progovori o Ja iz nekog drugog mesta, iz samog središta svesti, iz neponovljivog iskustva.

U središtu autofikcije je izlaganje (ogoljavanje) autora koje proizvodi doživljaj neposrednog učešća čitaoca u njegovoj najdubljoj intimi kodiranoj jezikom. Takva čitalačka identifikacija deluje kao opšte mesto – i sam estetski doživljaj bilo koje vrste mogao bi se slično opisati. Primetno je, međutim, da čitalački doživljaj autentičnosti postaje imperativ ove proze i da različiti narativni postupci upravo služe njegovom postizanju: u autofikcionalnoj prozi autor odustaje od „dobrog stila“ i „samotumačenja“, zadobijajući upravo upravo time najdublji pristanak i poverenje čitalaca.

Granice autofikcije i autocenzura

U tekstu „Granice autofikcije“[1], Katrin Kise obrazlaže da transparentnost prvog lica u autofikciji, predstavlja zamku, postavljenu svakom čitaocu koji, ruku na srce, želi da bude ulovljen u snažni mehanizam identifikcije, gde na dnu najličnijeg materijala iz nečije intimne istorije on iznova pronalazi sebe. Izgleda da je vrsta istine koju autofikcija saopštava povezana s tom zajednicom u kojoj se najzad dolazi do jedne forme katarze.

U romanu Uživati, autorka se oslobađa fikcije kao književne i društvene konvencije unutar koje bi bilo bezbedno pisati, saopštavajući sopstvenu seksualnost kroz doživljaje i prakse „bez cenzure“. Ipak ova ambicija da se kaže „sve“ fragmentarna je, prepuna rezova i inicijala koji očigledno imaju protektivnu svrhu. Katrin Kise skreće pažnju na osnovni problem granica iskrenosti. Prema autorki tri instance omeđavaju autofikciju: Ja – teškoća samosagledavanja i jasnog razlikovanja između persone i bića; Ti – granice koje nam postavlja Drugi čije je pravo da ne želi da bude ogoljen i treća, izvedena iz prve dve, jeste pitanje etike, odnosno dilema da li književno delovanje treba da bude određeno etikom.

Imperativ potpune iskrenosti, bez uzmicanja pred tabuima konformizma, u autofikcionalnoj prozi ostvaruje se na različite načine, u zavisnosti od sadržaja ovog pojma za različite autore. Primer autofikcije koja pomera granice žanra dalje od kategorija intimnosti i idiolekta ka književno i društveno presudnim temama jeste roman Havijera Serkasa Hohštapler. U istoj meri u kojoj je predmet pod lupom, pod lupom je i sam pripovedač koji nemilosrdno beleži svaku svoju misao i osećanje, ma koliko „kompromitujući“ bili sa stanovišta društvenih očekivanja. Kroz ceo roman prisutna je njegova namera da se drži pozicije ekstremne iskrenosti prema sebi i čitaocu kako bi prikazao „sve“, što uključuje i sam proces pisanja.

Čineći jedan, u osnovi, nepredstavljiv totalitet života predmetom svoje naracije, Karl Uve Knausgor prilazi problemu odnosa fikcije i faktografije kao obliku prisvajanja sopstvene istorije. U drugom tomu Moje borbe autor predočava čitaocu osnovu unutrašnjeg konflikta iz kojeg proizilazi naslov šestotomne autobiografske fikcije – postojan osećaj da ne poseduje sopstveni život. Očigledno je da za autora pisanje ne predstavlja samo mogućnost da prikaže doživljaj stranstvovanja iz vlastite sudbine, već i način da se ona simbolički prisvoji.

Interesantno je, u kontekstu rečenog, da Knausgor ne priznaje granice autofikcije koje predočava Katrin Kise i to se pokazuje kao mesto hibrisa u kojem se dešava dovoljno poznat biografski obrt za samog autora. Očigledno je da Knausgor korespondira sa neizlečivom, mada u savremenom dobu potisnutom, potrebom za samorefleksijom i uvidom u zamršenu pojavnost života. Knausgor se bez odbrane upušta u raskrivanja onoga što nas najdublje definiše kao individue i kao bića zajednice: odnos sa drugima. Niko od najprisnijih drugih nije pošteđen, kao što je i sam autor spreman da snosi konsekvence za svoju društveno opasnu iskrenost u prozi.

Književnost, Drugi i mi sami

Činjenica je da u književnosti tragamo za važnom porukom o drugima, nama samima i načinu našeg postojanja. Predstave o autentičnosti autofikcionalne proze najviše govore o nama kao čitaocima, kolektivnim fantazmima, kao i o meri neautentičnosti koju svakodnevno upražnjavamo. Ali autobiografska fikcija nam govori nešto i o transformacijama samog pojma literarnosti. Dok je književnost kroz epohe shvatana kao estetska praksa sublimacije iskustva, u savremenom dobu se otkriva potreba da se samo iskustvo oslobodi nanosa stilizacija i konvencija književnog uobličenja.

Očigledno je da je u autofikcionalnoj prozi prisutno drugačije pozicioniranje autora: pripovedački subjekt u autofikciji se maksimalno približava čitaocu ne kao posrednik niti kao svedok, već, u meri u kojoj je to moguća, kao sama svest. Kako navodi Katrin Kise – imperativ u autofikciji je zaroniti „dovoljno duboko“ u ogoljenu emociju da bi se tamo, na samom dnu nekog najintimnijeg doživljaja, ego pripovedača izgubio otvarajući put univerzalnom književnom iskustvu.

U tome prepoznajemo obrise savremene književnosti koja sebe iznova definiše kroz novo osmišljavanje neposrednosti kontakta sa čitaocem i razotkrivanja iskustva. Možda je autofikcija jedan vid zamora od monumentalne književnosti, koji, kako sada već možemo da tvrdimo, paradoksalno proizvodi novu monumentalnost – višetomne romane i cikluse zasnovane na konceptu odbacivanja književne poze i konvencije.

[1] http://www.catherinecusset.co.uk/wp-content/uploads/2013/02/THE-LIMITS-OF-AUTOFICTION.pdf