Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

„Zlo ne postoji“ („Evil Does Not Exist“) — ekološko-porodična drama japanskog reditelja Rjusukea Hamagučija (Ryusuke Hamaguchi) o otporu koji lokalna zajednica pruža korporativnom „glamping“ turizmu, nagrađena na Londonskom filmskom festivalu i Filmskom festivalu u Veneciji, zvanično je otvorila 19. Slobodnu zonu projekcijama u Beogradu, Novom Sadu i Nišu.

Jasno je na čijoj je strani gledalac koji prati priču o tradicionalnoj, izolovanoj i skladnoj zajednici koju ugrožava tokijska kompanija koja, ne vodeći računa ni o okolini ni o životima lokalnog stanovništva, želi da među njima stvori — „turistički hot spot“, glamurozno kamp-mesto u kojem će bogati turisti iz grada uživati u „netaknutoj“ prirodi. Jer, glamping, je jednako prirodan i liberalan kao i feminizam belih žena srednje klase. Ali, autor izbegava crno-belo slikanje likova.

Film, započinje poetično, slikama prirode, muzikom Eiko Išibaši (Eiko Ishibashi), koja kao i u Oskarom nagrađenom filmu „Povezi me”, ima važnu ulogu. Potom sledi dolazak predstavnika kompanije iz Tokija koji se sastaju s meštanima. Ispostavlja se da će njihov glamurozni kamping poremetiti eko-balans na koji se oslanja život lokalnog stanovništva. Najveći konflikt nastaje zbog postavljanja septičke jame. Iako se korporativni PR-ovci najpre samo pretvaraju da slušaju realne brige meštana Mizubikija, oni će kasnije zaista početi da pokazuju humanost koju, naravno, nemaju njihovi pretpostavljeni, ali oni i nisu u fokusu priče. Takahashi (Ryuji Kosaka) i Mayuzumi (Ayaka Shibutani), suočeni sa post-pandemijskim osećajem traženja smisla, shvataju da ne žele da se bave poslom u kojem samo izvršavaju volju svojih šefova. Oni nisu zli ljudi, ali izvršavaju naloge onih koji to jesu što otvara nove arhetipske dileme odnosa dobra i zla, koja, kada je reč o poslu, ima specifičnu težinu kada govorimo o japanskom društvu i dalje zasnovanom na kultu rada i principima stroge hijerarhije.

Za razliku od njih lokalni radnik Takumi (Hitoshi Omika) živi u skladu s prirodom i s kćerkom Hanom po koju često „zaboravi“ da ode u školu te se devojčica sama vraća kući kroz šumu koju voli jednako kao i njen otac, sudeći po fotografiji nekada srećne porodice, opterećen gubitkom žene i porodičnom traumom.

Kraj filma donosi iznenađujući preokret. Ili se samo čini iznenađujućim nekome ko ne poznaje filozofiju življenja meštana ove japanske provincije? Epilog ostaje u bukvalnoj i metaforičnoj sumaglici a kraj deluje otvoren, ili bismo želeli da je tako da bismo u njega mogli upisati happy end ukoliko ga tumačimo u sopstvenom imagološkom ključu u kojem su neshvatljivi japanski rituali (samo)žrtvovanja i odanosti kolektivu, poštovanje ciklusa i zakona prirode.