Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Nagrada „Meša Selimović“ je regionalna književna nagrada (za razliku od istoimene koja se dodeljuje za knjigu godine u Srbiji) za najbolji roman objavljen u prethodnoj godini na području BiH, Hrvatske, Srbije i Crne Gore. Ovogodišnji laureat ove značajne nagrade je hrvatski pisac Damir Karakaš, za roman Okretište.

Nagrada „Meša Selimović” je ustanovljena 2001. godine i dodeljuje se u okviru književnih susreta Cum grano salis u Tuzli. Njeni dobitnici bili su: Mirko Kovač, Bekim Sejranović, Miljenko Jergović, Filip David, Slobodan Šnajder, Senka Marić i dr, a stručni žiri, koji su ove godine činili Semezdin Mehmedović (predsednik), Andrej Nikolaidis, Vladimir Arsenić, Faruk Šehić i Jagna Pogačnik, odlučio je da nagradu za roman 2021. godine dodeli Karakaševom Okretištu.

Okretište je obimom nevelik, autofikcijski roman. Pisan naizgled jednostavnim no biranim jezikom i odmerenim, sažetim stilom. Tematizuje veliku književnu temu još od Knjige o Jovu, Hamleta, Fausta – temu iskušenja i zla (realnog i  metafizičkog).

Zasnovan je na autobiografiji i istinitoj traumi (Damir Karakaš je pre nekoliko godina bio fizički napadnut i u bolnici se borio za život), no akcentat nije na fabuliranju zločina nego na onome šta on izaziva: nemoć, strah, nesigurnost, paranoju, želju za osvetom, sećanja na prošlost i – trud da se sve zaboravi.

„…objasnio sam mu, a riječi su mi sve vrijeme pružale otpor, da ne želim rat, niti po hodnicima suda gledati to lice; jednog dana susresti ga na ulici; ne želim ga nikada upoznati; nisam zapravo ni siguran je li bio sam; samo se sjećam najpre je bio mrak, onda srce tame; u njemu se Sotona ukazao kao realnost.“

I u ovom Karakaševom romanu se (već na samom početku) pojavljuje Lika (otac, majka, baka i deda, preci svikli na ogoljen i okrutan život gde se bez zadrške suprotstavlja neprijatelju); nasuprot njima Zagreb, porodica koju je tamo zasnovao, trudna žena, malena kćer koja ga uči da lutku ne treba držati za vrat („Zamisli da netko tebe tako drži.“) već je treba uhvatiti ispod pazuha …

Nakon nesreće on pokušava da se vrati uobičajenom životu, sa porodicom odlazi na more, no nije lako nastaviti sa svakodnevicom jer iako želi da krene dalje i ne želi da se vraća na uzrok traume, on ne zna ko ga je napao, ni da li će ga napasti ponovno ni zašto je to neko učinio (pretpostavlja se zbog njegovih knjiga i intervjua, javnog iznošenja stavova, jer pretili su mu odranije, dobacivali na ulici, upućivali poglede pune mržnje).

„Rekao sam mu, i misli su se počele opirati – jer ne želim više ni misliti da ne mogu ništa učiniti – kako imam familiju pa odmah dodao ono što sam sam sebi teškom mukom priznao: najbolje je sve zaboraviti; izdržati da zaboravim; živjeti život kao da se ništa nije dogodilo; čak navijam da policija ništa ne nađe, tješim se, ja sam pisac, jednog dana napisat ću roman o tome; u njemu mogu raditi šta hoću; puvati, vraćati iz mrtvih, ponovno ubijati; da, tako ću se najbolje osvetiti.“

Protagonista Okretišta se odupre iskušenju i odlučuje da se ne sveti. Iako će se dešavati dani kada je jeo i režao kao životinja, i kada se nije dešavalo da jede a da mu na pamet nije padalo da nekoga seče na komade, reč je o junaku koji će „Ne mogu ja to”, odgovoritu djedu kada mu ovaj, na početku romana, kaže da iz puške ubije Medu, psa koji je star i muči se tako bolestan.

Iako je jedina nežnost koju je kao dečak od oca dobijao bila puhanje u usijani vrat nakon šišanja (otac bi dva-tri puta snažno puhnuo da očisti dlačice s vrata), bajonetom, koji mu je djed ostavio u amanet, uništiće samo stub električne rasvete.

Umesto da se sveti, nekadašnji dečak koji se s knjigama skrivao na sjeniku dok ga otac ne bi, rušeći mu te svete trenutke, bijesno zazvao: „Di si, ljenčino!“  – napisaće knjigu.

Damir Karakaš (1967) je rođen u selu Plašćica, pored Brinja u Lici. Posle studija u Zagrebu, jedno vreme je živeo u Francuskoj, prvo u Bordou, a posle u Parizu, gde se izdržavao sviranjem harmonike. U Parizu je studirao francuski jezik, izvodio performanse i izlagao konceptualne radove. Objavio je knjigu putopisa Bosanci su dobri ljudi; zbirke priča Eskimi, Pukovnik Beethoven i Kino Lika, po kojoj je snimljen istoimeni film; drame Skoro nikada ne zaključavamo, Snajper i Avijatičari; te romane Kombetari, Kako sam ušao u Europu, Sjajno mjesto za nesreću, Blue Moon, Sjećanje šume (nagrade „Fric“ i „Kočićevo pero“) i Proslava (nagrada Tportala za najbolji roman godine).

Okretište je njegov sedmi roman, za koji je dobio nagradu „Meša Selimović“.

„Nagrada ‘Meša Selimović’ je sigurno jedna od najvažnijih i zbog toga što je Meša Selimović moj omiljeni pisac”, izjavio je Damir Karakaš.

Dela su mu prevedena na desetak jezika. Živi u Zagrebu.