Piše: Milan Đurišić //

Novi Sad je ove godine imao sreću da pogleda dve izvanredne produkcije iz Francuske. Nakon fenomenalne Kompanije Kafig iz Liona, gostovao je Joan Buržoa, koji je sa svojom trupom prošle godine u nešto prisnijem, kamernom kontaktu sa publikom najavio ovogodišnju predstavu. Ovo je bila neka vrsta epiloga BFI, a u isto vreme i najava za Festival savremenog plesa – Cirkus danas, koji će se odvijati u sklopu Sterijinog pozorja. Pomenuti festival će morati da podigne lestvicu (a možda i da je zarotira) kako bi se primakao standardima koje je postavio Buržoa.

Naime, izvođenje pleni smelošću koreografije i konstantnim držanjem igre na ivici. Kao i u cirkuskim akrobatskim tačkama, momenat rizika i saspensa igra bitnu ulogu, ali se dramatika ne zaustavlja na strahovanju za telo i sudbinu igrača. Fizičke „prepreke” – izdizanje i spuštanje platforme na kojoj se igra, njeno rotiranje i ljuljanje služe i kao motivi za „igru.”

Predstava i počinje tako što se naizgled usnuli igrači bude i pokreću naginjanjem platforme, što rezultira njihovom borbom da se zadrže na njoj. I tu, u stvari, počinje i narativni deo predstave koji bismo mogli pojednostavljeno nazvati borbom da se na platformi opstane, kreće, susreće i još mnogo toga.

U isto vreme se otvara i mogućnost alegorijskog tumačenja čitave predstave, a materijal za to nam se pruža od opisanog početka, pa do samog kraja. Likovi nastoje da održe ravnotežu, da dopru jedni do drugih, da se održe na platformi, da je prvo pokrenu, a onda izbegnu kada ona zapreti da će ih, njišući se, pokositi – oni trpe njena kolebanja svake vrste; poneko bi i sami izazvali, a većina im nailazi bez njihove volje.

Sličnosti sa stvarnošću i životnim usponima i padovima neprestano se nameću, idući od nekih poetičnih, gde likovi ostvaruju kontakte, pa do onih krajnje neprijatnih za lokalnu publiku, u kojima likovi nestaju ispod spuštene platforme.

Paralele sa ljudskim bitisanjem prožimaju ceo tok predstave, a na ove paralele ukazuje i sâm Buržoa objašnjavajući da petoro ljudi na sceni predstavlja „redukovano čovečanstvo”, koje nastoji da opstane u dosledno nestalnom okruženju. Igračka/ljudska prilagodljivost je ključ za opstanak na sceni, a deviza Akrama Kana „Keep moving!” pokazuje se kao savet kojeg se moramo držati kako bismo opstali. Izvođačima na sceni to polazi za rukom – uz punu jednosatnu koncentraciju, oni uspevaju da održe balans, da prkose centripetalnim silama, izbegnu ljuljanje velikog klatna i da, kao rezultat toga, gledaocima podare 60 minuta uzbuđenja i uživanja. U tome im, dakako, pomaže i tehničko osoblje koje mehaničkim intervencijama, neupadljivim, organski osmišljenim osvetljenjem i efektnom pratećom muzikom doprinosi dramatici i efektnosti izvođenja.

Čitaoci koji nisu imali sreće da vide predstavu sigurno su već zaključili da petoro igrača zaslužuje sve pohvale, ne samo za profesionalnu koncentrisanost i izvrsnost fizičkog pokreta, već i za glumačku iznijansiranost i povremenu samoironičnost. Zahvaljujući njima, poetiku pronalazimo i u grubljim, prozaičnijim kretnjama i slikama. Za to je, naravno, zaslužan i koreograf – autor predstave.

Selektorima BFI je bar u ovom slučaju olakšan posao – samo treba da ga pozovu i na sledeće izdanje festivala i, nadamo se, ponovo dovedu u Novi Sad.