Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

U mesecima kada se u Srbiji vodi borba za osnovne demokratske vrednosti, postavlja se pitanje: Koje nas kulture mogu inspirisati kao društva u kojima se poverenje u institucije i zajednički život ne raspadaju? Japan, iako ne bez svojih protivrečnosti, neguje kulturu solidarnosti, javne odgovornosti i tišine kao sredstva otpora. Uprkos dominantom osećaju za kolektivno dobro i dužnost, razvijenim formama odgovornosti i vrlini zahvalnosti,  japansko društvo počiva na hijerarhiji i konformizmu. Zato Japan posmatramo kao složen model u kojem koegzistiraju disciplina i odgovornost ali i unutrašnja napetost između reda i slobode.

Prvi put sam 2018. godine sletela na aerodrom Narita. Za šta je možda „kriva“ Kavabatina Lepota i tuga i Carstvo znakova Rolana Barta, Izgubljeni u prevodu Sofije Kopole. Ili Miloš Crnjansk koji 1920. godine u jednoj biblioteci u Parizu, u koji se uputio kako bi se, „nakon što je prodao kuću i došao do nekog novca, u Francuskoj bavio slobodnim stihom“, prepevava tradicionalnu japansku liriku.

Crnjanski, koji u svojim mladićkim pismima, piše budućem nobelovcu, Ivi Andriću:

„Na jesen daću Vam jednu dramu, pa je prevedite, pa da je daju u Rimu, pa da dobijemo lire, pa da idemo u Japan.”

Iako je Miloš Crnjanski, kako navodi dr Kajoko Jamasaki, u Pesmama starog Japana „našoj sredini otkrio japansku poeziju”, nije on, nego je „upravo Ivo Andrić u Ex Pontu prvi u srpskoj književnosti pomenuo reč Japan” koji se u našoj kulturi tradicionalno doživljava kao pozitivna stereotipija zasnovana na idejama asketizma i smirenosti, ljubavi prema moralnoj i fizičkoj čistoti, metafori trešnjinog cveta, melanholiji i prolaznosti. Tako, povodom Antologije japanskih pesama Miloša Crnjanskog, Isidora Sekulić, piše:

„Ne samo na Tisi, nekada se, u izvesno doba leta, i na Dunavu pojavljivalo nešto japansko, nešto slično opadanju magličasto lakog trešnjeva cveta: pojavljivalo se padanje u reku, posle prekratkog života, miriada magličasto lakih belih leptirića, vodenog cveta. Kao Japanci, i mi smo tada terali čun, kroz brazde od cveća…”

Valjda je zato o tom trešnjinom cvetu Crnjanski pevao u Stražilovu i Sumatri, kao o lirskoj utehi, spajajući zavičaj sa Istokom, melanholiju sa utopijom.

Lutam, još vitak, sa srebrnim lukom

Rascvetale trešnje iz zasede mamim

(Miloš Crnjanski, Stražilovo)

Pred taj put sam ponovo čitala oba Murakamija (i Rjua i Harukija), haiku poeziju, Mišimu, raznorazne bedekere o Tokiju, etikeciji naklona i pozdrava, knjige japanologa Ilje Musulina…

Pročitala sam kako imaju hotele za vođenje ljubavi i hotele-kapsule koji više liče na fioke nego na hotelske sobe. Kako ulicama hodaju (a to se dešavalo mnogo pre korone) sa hirurškim maskama na licu, kako u javnosti ne pokazuju emocije, kako nemaju grejanje, a ljude u metrou guraju u vozove da bi mogli da zatvore vrata.

Čitala sam o posledicama atomske bombe bačene na Hirošimu i Nagasaki, kolika opasnost preti od zemljotresa i cunamija, pitala se da li će opet da proradi Fudži. Saznala sam za karoši i hikikomori. Pokušavala da razumem taj fenomen smrti od prekovremenog rada, zašto se milion mladih Japanaca samoizolovalo u sopstvenim sobama i zaglibilo u virtuelnom svetu, otkuda potiče to ritualno samoubistvo zbog gubitka časti, paktovi za samoubistvo sklopljenim preko interneta, Lolite kao fetiš, zašto robotima žele da zamene čoveka.

Nakon toga sam počela da strahujem kako ću izdržati toliko dugo u avionu, čak sam, nakon tragikomičnog iskustva jednog svog prijatelja, počela da se brinem da li ću umeti da povučem vodu u toaletu.

I tako sam na aerodrom Narita stigla „spremna” na kulturni šok i otuđenje kao svakodnevicu.

Japanski megalopolis me je iznenadio licem u kojem, na prvi pogled, nisam mogla da prepoznam ništa iz opisa globtrotera i putopisaca.

Mada, u pravu su bili kada su tvrdili da će me, nakon gotovo jedanaest sati leta i preletanje više vremenskih zona, mučiti glavobolja i umor jer kada smo sleteli u Tokio bilo je devet ujutru dok je u Novom Sadu uveliko prošla ponoć. Tako da sam doručkovala kada je trebalo da legnem, a otišla u krevet kada sam navikla da budem budna.

Ali, u Tokiju je bilo previše izazova da bih dozvolila da me savlada džet leg. A stalno prisutan osećaj dobrodošlice učinio je da zaboravim na sve ono od čega sam strepela.

Istina je da je Tokio grad kontrasta. Spoj Istoka i Zapada. Da su uprkos uplivu savremenih inostranih brendova i trendova i primeni vrhunske napredne tehnologije Japanci odani viševekovnim običajima i ritualima. Da je japansko društvo kompaktno, precizno organizovano i da vode računa o hijerarhiji. Tačno je i da im vozovi ne kasne, a ljudi se ne mršte.

Japanci pre svega imaju razvijen osećaj dužnosti i neguju vrlinu zahvalnosti. Decu vaspitavaju da budu pažljiva i tolerantna. Cene privatnost, a intimna, pogotovo negativna, osećanja ne odaju u javnosti. U metrou mobilne telefone ne ispuštaju iz ruku, iako njima ne razgovaraju, kao što ni ne puše na ulici.

Izbegavaju konflikte, strpljivo stoje u redu, ne guraju se, ne viču, ne rukuju se, ne grle se, a dubinom naklona pokazuju međusoban odnos i poštovanje.

Tačno je i da u izlozima tokijskih restorana stoje modeli hrane od plastike i voska. Da Japanci jedu suši i jakitori, udon i ramen i piju pivo i sake. Da vole mange, paćinko flipere, automate za hranu i piće i karaoke barove. Da školarci nose uniforme i da se vozi levom stranom. Da devojke imaju porcelansku put, da su žene su vitke i teško im je odrediti godine. Da je čitav grad čist uprkos tome što se na ulici gotovo ne može pronaći kanta za đubre. Da u cipelama ne ulaze u kuću i greju daske na wc šoljama, koje za mnoge turiste predstavljaju kulturološki šok.

Tokio je skup grad, sa prevelikim brojem trgovina, tržnih centara i restorana. Ali i da se, uprkos mnogoljudnosti, u tom gradu čovek oseća sigurno. Bar sam se ja tako osećala.

Japan ću pamtiti po tokijskim knjižarama ili po Umetničkom muzeju Mori smeštenom na 53. spratu oblakodera u četvrti Ropongi, po hramu Sensođi u Asakusi, ali i po − obrazovanim, učtivim i nenametljivim Japancima (s kojima sam sarađivala u projektu zbog kojeg sam se i našla u Tokiju), ali i po svim onim nepoznatim, bezimenim ljudima koji su mi u metrou i na ulici, spremno, priticali u pomoć.

Što je u meni, vrlo brzo, stvorilo potrebu da im uzvratim istom merom. Da, jednostavno, i sama, budem skromna i zahvalna, dobronamerna i ljubazna i da mi to pričinjava zadovoljstvo.

Možda moj doživljaj Tokija oblikovala moja želja da postanem neko drugi, da pobegnem od vlastite kulture, i od Balkana (ali i od Zapada)? No, to u suštini i nije bitno.