Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić//

Norveški autori se rado prevode na srpski jezik i kod nas su vrlo čitani, da pomenemo samo najpoznatije: Hamsun, Ibzen, Gorder, Nesbe, Erelend Lu, Nina Like, potom pisci autofikcijske proze poput Karla Uvea Knausgora ili Vigdis Jurt među kojima je važno istaći i Ulaug Nilsen, autorku slikovnica, eseja, drama; književnicu za decu, mlade i odrasle.

Ulaug Nilsen (Olaug Nilssen, 1977) koja je ove jeseni, u okviru NORD festa, gostovala i u Srbiji, u medijima je dobila epitet književnice koja se bavi tzv. zabranjenim temama, mada pitanje je šta su to, zapravo, zabranjene a šta primerene teme? Ako u svojoj slikovnici Ronnyjeva stražnjica (Ronnys rumpe) piše o tome „kako i kuda izlazi hrana koju dečak Ronny unosi u sebe“ to ne bi trebalo da bude tabu, kao ni seksualnost o kojoj će kasnije pisati, ali očigledno i dalje, jeste.

Kao što je tabu, što je još poraznije, i problem roditeljstva i deteta sa autizmom. Tom se temom Ulaug Nilsen bavi u romanu i pozorišnoj predstavi Veliko i ružno (2013), potom u romanima pisanim na novonorveškom – Povest o bolnim vremenima (Tung tids tale, 2017), za koji je dobila norvešku književnu nagradu „Brage“ i Daj koliko možeš, uzmi koliko ti treba (Yt etter evne, få etter behov, 2020) nagrađenim norveškom književnom nagradom „Slobodna reč“.

Roman Povest o bolnim vremenima je na srpskom jeziku objavljen prošle godine u prevodu Jelene Vojinović i Sofije Bilandžije u izdanju Trećeg trga i podršku norveške organizacije NORLA. U njemu naratorka u prvom licu jednine, otvoreno, preciznim, razgovornim jezikom, bez uvijanja i metafora piše o tome kako je biti majka deteta „koje trči unaokolo vođeno svojim impulsima“, kojem je dijagnostifikovan ADHD, subklinička epileptička aktivnost, autizam.

Naslov romana je preuzet iz zbirke, tj. pesme Haldis Muren Vesos dok je moto romana citat Larsa Amunda Vogea, iz eseja Patnja i pesma: „Autističan sam, tačno je. Donekle je tačno, možda i tačnije nego reći da nisam. Svi smo mi autistični, a opet, niko nije“.

Tema dela, autizam, propituje se iz perspektive „skoro četrdesetogodišnje“ majke devetogodišnjeg autističnog deteta a u priču se uvodi in medias res.

Naratorka, uslovno govoreći dnevnički, ispoveda svoju svakodnevicu, ljubav prema dečaku, suočavanje sa činjenicom da se on razlikuje od druge dece njegovog uzrasta, da je nasilan i prema njoj i prema sebi. Svedoči o svom nesnalaženju u praktičnom životu, konstantnoj iscrpljenosti, vlastitim ograničenjima, evocira radosne trenutke sa sinom, neprestanu brigu za njega, borbu sa administracijom, razgovore sa lekarima, neslaganje sa dečijim psiholozima, službenicima, opštinom, suočavanje sa začuđenim pogledima roditelja druge dece u obdaništu, slučajnih prolaznika, pojednostavljenim interpretacijama i (ne)izrečenim sudovima.

„Društvo je opsednuto dijagnozama. Pa zar sve mora da ima neko ime? Šta se desilo s dobrom, starom nestašnošću i pundravcima u dupetu? Zašto ne možemo prosto da budemo ono što jesmo, a da to ne mora da se po svaku cenu nekako zove?” pripoveda naratorka u romanu Povest o bolnim vremenima ne prihvatajući dijagnozu „osoba sa smetnjama u psihičkom razvoju“ koju društvo želi da nametne njenom sinu.

U tom kontekstu možemo apostrofirati i dva značajna motiva ovog dela: autistično dete i njegova porodice i poroblem „normalnosti”? Jer, šta zapravo znači biti „normalan” i u kojoj je meri to društveni konstrukt?

Bez patetike i namere da se predstavi kao žrtva, Ulaug Nilsen imenuje ono što joj se dešava,  bez eufemizama ali i bez hiperbolizacije, sa idejom da istraje i pomogne detetu kojem je ta pomoć, zaista, neophodna.

„Ponekad odgovaraš prolaznicima koji ti nešto dobacuju s one strane prozora, i to osmehom, napadom mahanja, urlikom, a ponekad ne odgovaraš i vidim da to ostavlja utisak na njih. Vidim da prolaznici to doživljavaju kao odbijanje, ali želim da viknem da to nije tako“, piše u Povesti o bolnim vremenima.

Povest o bolnim vremenima nije poslednja knjiga u kojoj se Ulaug Nilsen bavi istim narativom. I u knjizi, Daj koliko možeš, uzmi koliko ti treba (Yt etter evne, få etter behov, 2020) nastavlja da piše o, u književnosti ali i u životu, tabuisanoj temi. Naracija ponovo teče u ich-formi, ali kroz različite perspektive, likove i glasove u okviru jedne porodice.

Jednaku šansu da govore autorka daje samohranoj majci autističnog dečaka koja više ne može da vodi brigu o njemu (hiperventilira, ubeđena je da ima posttraumatski sindrom), njenoj starijoj sestri koja je i zvanično i suštinski preuzela brigu o 12-godišnjem dečaku, Benjaminovoj baki koja žrtvu najstarije kćeri prihvata sa olakšanjem, uposleniku u privremenom boravku za decu sa smetnjama u psihičkom razvoju koji „ne može a da ne bude tu za takvu decu“ zbog čega trpi njegov privatni život…

Roman preispituje dileme u vezi sa tim ko iz porodice može da izbegne „obaveze“, a ko mora i „treba“ da preuzme odgovornost za brigu o autističnom detetu, ko se zbog toga odriče partnerske ljubavi, ko posao „nosi kući“, ko neprekidno vodi računa o dečaku koji nikad neće naučiti da povraća u ve-ce šolju, kome smeta buka, koji može da bude glasan, koji zaspi u sopstvenom ispljuvku koji mu ulepi kosu, koji najčešće obavlja nuždu u pelene, kojim upravljaju čisti instikti, koji fizički povređuje i koji se samopovređuje, kome će uskoro biti potreban seks…

I ova je knjiga na srpskom jeziku objavljena u izdanju Trećeg trga (prevod Jelene Vojinović, 2022. godine) uz podršku norveške literarne agencije NORLA. I u njoj, kao i u Povesti o bolnim vremenima možemo iščitati autobiografski podtekst. Insistiranje na njemu često pojednostavljuje recepciju književnog dela, no čini se da u vezi sa ovim romanima to nije slučaj jer je glas Ulaug Nilsen u javnim debatama, novinama i putem književnosti  veoma značajan za podizanje svesti u društvu.

Apostrofirani romani Ulaug Nilsen ne mogu se posmatrati samo u literarnom kontekstu. Oni su, kao vid podrške, veoma bitni čitateljima sa sličnim iskustvima u porodici, ali i široj čitalačkog publici jer doprinose većoj informisanosti, manjoj stigmatizaciji dugih i drugačijih i senzibilisanju društva.

Zato ove romane možemo, bez ikakve pejorativne konotacije, nazvati i angažovanim. Uostalom, upravo je Priča o teškim vremenima u Norveškoj podstakla političku debatu u vezi sa tim čini li društvo dovoljno za porodice sa decom kojima je dodatna pomoć neophodna dok je Ulaug Nilsen prošle godine, zajedno sa još dvoje norveških autora, nagrađena za slobodu govora i slobodu u kulturi („Fritt Ord Pris“) uz obrazloženje da debate o razlikama i u Norveškoj retko uključuju pojedince sa poremećajima iz spektra autizma, te je izuzetno važno za razvoj društva u celini što Ulaug Nilsen govori iz pozicije marginalizovane manjine, koja je za nas najčešće (iz straha ili egoizma) nevidljiva, u ime pojedinaca koji o sebi ne mogu svedočiti, koji ne mogu sami zatražiti pomoć lekara ili psihijatra, razumeti i objasniti šta im se događa.