Piše: Ivana Orta //

„Imam vrlo inteligentne prijatelje, čiji je moral veoma nežan, a čime se ponosim i koji su se jednom zabavljali s jednim prijateljem… to je bilo na početku mladosti. Kasnije su se vratili ženama. (…) Rado bih ti govorio o dvojici majstora poprilične mudrosti koji su za života znali da odaberu samo najbolje, Sokratu i Montenju. Oni su dozvoljavali svim mladima da se zabave kako bi pomalo upoznali sva zadovoljstva i oslobodili se ogromne napetosti koju nosi njihova nežnost. Oni su smatrali da takva prijateljstva, istovremeno nežna i intelektualna, vrede više nego odnosi sa ženama koje su glupe i pokvarene u mladosti, kad nam je osecaj za lepo razvijen jednako kao i osetila.“

Marsel Prust, Tajanstveni gost i druge neobjavljene priče 

Tajanstveni gost i druge neobjavljene priče Marsela Prusta (Službeni glasnik, Beograd, 2022), napisane su istovremeno kada i Zadovoljstva i dani (Pleasure and days), osamdesetih godina XIX veka. Neke od ovih priča Marsel Prust je uvrstio u sadržaj navedene knjige, da bi ih naknadno izbacio. Priče je pedesetih godina XX veka otkrio Bernar de Faloa. Te su priče objavljene uz komentare Lika Fresa, profesora Univerziteta u Strazburu, koji se bavi ponovnim uređivanjem Prustovog dela U potrazi za izgubljenim vremenom.

Prust se u ovim pričama, indirektno ili direktno bavi sopstvenom prirodom, homoseksualnošću, koja je tada bila skandalozna i sramotna. Kada ih je pisao, imao je svega dvadesetak godina i stiče se utisak da ih je pisao za sebe, u želji da ih sakrije od znatiželjnih očiju javnosti. U samim pričama nema ničeg skandaloznog, zapanjujućeg, ali je evidentna Prustova potreba da ih prenese na papir, da ih „izbaci“ iz sebe. Priče se bave psihološkim koliko i moralnim sagledavanjem i prihvatanjem homoseksualnosti i iz njih uviđamo koliko pisac duboko pati.

Život Marsela Prusta, zapravo, možemo podeliti na dve celine: onu u kojoj je izlazio i družio se, provodio vreme po umetničkim salonima, i drugu celinu gde se, u čuvenoj sobi prekrivenoj plutom, svesno prepuštao samovanju, pisanju i inhalacijama (poznato je da je patio od teškog oblika astme).

To njegovo osamljivanje izrodilo je monumentalno delo U potrazi za izgubljenim vremenom, koje je spomenik francuske književnosti i pripada svetskoj baštini, ali isto tako je Prust i pisao i, usled teške bolesti, fizički propadao, pa je umro u svojoj 51. godini.

U Tajanstvenom gostu i drugim neobjavljenim pričama možemo govoriti o potrazi Marsela Prusta za samim sobom i istraživanju sopstvene homoseksualne prirode koja ga zbunjuje i plaši. On toj temi, pre svega, pristupa iz ugla patnje, tuge i prokletstva. Međutim, tu njegovu patnju ne možemo povezivati samo sa vremenom u kojem je živeo. Jer neki su njegovi savremenici, kao na primer, Andre Žid, svoju homoseksualnost doživljavali spojenu sa uživanjem u životu i hedonizmom.

Prust je svojoj prirodi pristupao melanholično, sa izvesnom dozom tuge. Mada u pričama nikada nije pisao u prvom licu, prepoznaje se lični ton pripovedanja. U njegovim pričama prisutan je i memento mori, koji će zadobiti drugi oblik kada Prust postane romansijer.

Isto tako, homoseksualnost kojom se bavi u svojim pričama biće prekretnica u prihvatanju sebe i uzlet ka nastajanju U potrazi za izgubljenim vremenom. Međutim, i te kako je prisutno priznanje nečega što se ne može javno priznati, tuga i nesigurnost, agonija usled bremena tajne koju nosi i suočavanje sa njenom moralnom težinom.

U jednoj od priča će napraviti šlagvort  za ono što će potom obraditi kao temu u jednom od delova Traganja, upravo u Sodomi i Gomori. U centru zbivanja će biti neuzvraćena ljubav, spona između priznanja i tajne, osude društva u kojem živi, sukobljenost religioznosti i moralnosti. U knjizi pripoveda u prvom licu, narator oseća homoseksualnu emociju, mada se pritom ne identifikuje, već se oseća izvesna doza napetosti i nelagodnosti. Tu dolazimo do kultne rečenice u Sodomi i Gomori: „Kada ste mladi ne znate da li ste homoseksualac ništa više nego što znate da li ste pesnik.“

Svoju prirodu Prust otkriva i u U Svanovom kraju, u kojem junak priželjkuje odlazak na Jelisejska polja gde će se sresti sa Žilbertom. Saznajemo da je ovaj momenat zamišljen i napisan mnogo godina ranije. „U godinama kada se dečaci smeju i igraju, ti ćes plakati kao kiša jer te nisu odveli na Jelisejska polja ili ćes se igrati s nekom devojčicom koju ćeš voleti i koja će te tući, a za osunčanih dana kada je budeš video ostaćeš tužan što si je zatekao manje lepu nego u jutarnjim satima, kada si sam u svojoj sobi čekao trenutak da je vidiš“. Žilberta je zapravo dečak, a junak sam Marsel Prust podvrgnut okrutnosti svojih drugova sa Jelisejskih polja.

Kako se kroz sve delove romana U potrazi za izgubljenim vremenom provlače niti njegove prirode, tako je i u knjizi U seni devojaka u cvatu koji bi se, zapravo, zvao U seni mladića u cvatu da Prustu nije sugerisan manje intrigantan i skandalozan naslov.

I za sam kraj, pronađen je i nacrt teksta namenjen za kraj dela U potrazi za izgubljenim vremenom, za koji je sam Prust napisao da će biti čitan kao capitalissimo (onaj koji je od fundamentalne važnosti za razumevanje samog književnog dela, kapitalan ili najkapitalniji, koji je podvlačio pet puta i čime dodatno ističe simboličku vrednost): „Umreti? Zar ta ideja koju ću staviti u knjigu u kojoj će ona ostati, zar ona nije deo mene samog? Dakle, taj deo mene će umreti. Stoga, nije li ta ideja najvažnija, pošto se njome završava moje iskustvo, porodično, ljubavno, mondensko. Nema sumnje da će u knjizi biti prekinuta veza koja sada postoji između nje i svesti koju imam o tome da sam bolestan, da loše spavam, da sam slab u ljubavi. Zar me Bergot nije uverio da sve to nije važno i zar nisam sam pokušao da je se otarasim kako bih formirao te ideje i naprotiv, zar mogu, a da ne strahujem da one nose i manje no premalo mojih oznaka.“