Piše: Merima Aranitović

Mentalni imunitet je jedan od preduslova mentalnog zdravlja i funkcionalne porodice. Ali, koliko se njime bavimo, a koliko ga zanemarujemo? Da li obraćamo pažnju na svakodnevni umor i iscrpljenost? Da li smo uopšte u stanju da tu iscrpljenost definišemo? Je li to stanje bez snage i energije? Osećaj krajnje istrošenosti? Ili stanje estremne slabosti ili zamora? Možda ga svako od nas na drugači način opisuje, ali ga svi na sličan način doživljavamo.

Iscrpljenost ne treba da mešamo sa umorom.

Umor može biti i prijatan – nakon napornog dana na poslu, nakon dugog pešačenja, spremanja stana, krečenja, igranja s decom. Kada smo umorni to nam samo naše telo javlja da napravimo pauzu, da dremnemo ili da se jednostavno naspavamo i nastavimo dalje. Nakon dobro sna koji nas renegeriše spremni smo da se ponovo vratimo svakodnevnim obavezama.

Dve godine su previše za umor

Većina nas  je u vreme korone uzalud pokušavala da se odmori. Ali, nad glavom nam je visila pretnja. Sad kad je pandemije utihnula, pokušavamo da nadoknadimo propušteno. Ali, krevet, knjiga, film i dalje čekaju neki bolji trenutak. 

I kad se nazrelo svetlo na kraju tog tunela, počeo je rat u Ukrajini. Koji, nažalost, nije jedini rat koji se vodi u svetu, ali je intenzivno ispunio novinske stupce i naše misli. Pored vesti o virusima, pojavile su se, nažalost, nama poznate vesti o izbeglicama, smrtima, nestašicama, inflaciji, gasu, benzinu, zalihama. I opet se sve desilo preko naših leđa dešava. Naših (najčešće ženskih) leđa, jer trebalo je ponovo štedeti, praviti zalihe, utešiti, pohvatati svačije obaveze…

I dok smo se mi tako parali po šavovima, kao da nikoga za to nije bilo briga. Na filmu akcioni junak ne pada na nos dok spasava svet. Ali, mi nismo akcioni junaci već obični ljudi koji su istrošili sve zalihe energije i kojima treba potpuni reset. Ne odmor, ne jedno dobro spavanje, već totalno prekomponovanje prioriteta. Jer, još malo i stigli smo do bolesti. A ko će onda nas da vuče?

Umor ili iscrpljenost – kako da ih razlikujem?

Lako – kada smo umorni, naše telo i um nam sugerišu da na kratko napravimo pauzu u onom što radimo i da se odmorimo. Nekad je dovoljno da samo meditiramo, odspavamo pola sata ili sednemo na neko mirno mesto i uživamo u miru i tišini.

Jednostavno, zar ne? No, mi često to ne uradimo jer mislimo, mogu ja to, samo još ovo da dovršim i onda se sigurno posvećujem sebi. I guramo napred. Decenije za nama su nam izbrisale taj suptilni osećaj koji nam telo šalje, taj signal da smo umorni, pa guramo, guramo jer tako kaže šef, jer to očekuju deca, jer možda zaradimo još malo, jer muž je baš umoran… Naviknuti na onu da cilj opravdava sredstvo mi idemo do krajnje granice. I često koji korak preko nje.

I stižemo do iscrpljenosti. Telo je slalo poruke, ali na kraju se u priču uključio naš mozak koji veoma radikalno rešava stvari. Isključuje sve nepotrebne funkcije, ne bi li sačuvao sistem. Tako više nemamo volju za rad, nismo kreativni, postajemo apatični, rezignirani. Žudimo za odmorom. Vuče nas krevet, ali taj naš hronični umor nas je možda doveo i do toga da smo toliko pod stresom da više ne možemo kao svet ni da spavamo. Ne umemo da se opustimo.

Još nešto što nam se svima u ovom periodu dešava jeste da smo totalno van fokusa. Preumorni, izbombardovani informacijama, što s medija, što s posla, što onim domaćim, mi više ništa ne pamtimo. Pa nam i to stvara dodatni stres. Osećamo se kao muve bez glave. Zaboravljamo gde smo pošli, šta smo hteli, zaboravljamo na obaveze prema deci… Postajemo očajni. Sada više nije dovoljna kratka regeneracija. Energija nam je niska, teško se uspavljujemo i još teže budimo. U zavisnosti od toga koliko smo gurali, ovo stanje može trajati danima, pa čak i nedeljama. Jer, kad smo iscrpljeni, mi smo ne van balansa, već nam je balans otišao u totalnu krajnost.

A zašto preterujemo?

Neko to radi jer je tako naučen i ne ume drugačije. Neko gura jer tako ne mora da zastane i posveti se sebi. A neki smatraju da su stvarno supermeni i da im je to životna svrha. Ljudi ih vole, obraćaju im se za savet, očekuju od njih da reše njihove probleme, da se podmetnu za njih, a kako onda da ih njihov supermen ili supervumen izneveri?

Naviknuti tako, neki od nas više ne znaju šta bi sad kad bi stali. Kad bi oslušnuli tišinu u sebi i oko sebe. Kako bi priznali sebi da svet može i bez njih i da ih ljudi neće manje voleti ako zatraže zaustavno vreme. Ako zastanu da vide u kom bi to pravcu mogli da nastave život.

Neki nikad ne postave sebi pitanje – čini li sve ovo mene srećnim ili srećnom? Jer, možemo neke stvari da radimo bez prevelike ljubavi, ali ako nam je čitav život niz radnji koje obavljamo jer je tako red, jer se to od nas očekuje, jer to je naša misija, a da pri tom nismo srećni ni malo, to je već malo veći problem.

Postavlja se pitanje – zašto preterujemo. Namerno – jer svi mi ponekad moramo sebe da poguramo. Nekad upadnemo u inerciju, nekad smo nezaineresovani, nekad nam nedostaje samo iskra da ponovo probudi staru vatru u nama. To je sve zdravo guranje jer to radimo samo ponekad. Sve je dobro dok ne počnemo da preterujemo i crpimo energiju preko svake mere.

Trenutak odluke

U jednom trenutku, a to bi trebalo da bude, upravo, sada –  moramo doneti odluku da li ćemo nastaviti da da se iscrpljujemo jer, evo stižu nove vesti, nove opasnosti, nova trka za zaradom,  lekovima, zalihama, ili ćemo stati, sesti i preispitati se. 

Pogledajmo malo svet oko sebe. Da li svi iz našeg okruženja pate od hronične iscrpljenosti? Naravno da ne. Jer su to prepustili nama koji se oporavljamo od uloge superzvezde. Ako se ne zaustavimo na vreme, pored fizičkog, doživećemo i emocionalni slom. Bes, ljutnja, tuga, osećaj nepravde, preplavljenosti, beznađa postaju naša svakodnevica. U nama je nemir, nešto što nam liči na neizdrž, problem sa spavanjem, nekad i teškim snovima. Ne pamtimo, ne možemo da održimo pažnju ni na čemu. Ne gleda nam se ni televizija, ne čitaju nam se knjige. Čak nam se i ne priča ni sa kim. Ne, nismo u depresiji. Totalno smo iscrpljeni i treba nam vreme za sebe. U nekim zemljama lekar će vam otvoriti bolovanje da se odmorite i vratite sebi. I ovde će, ako imate dobrog lekara koji vas razume.

Kad se malo podignemo, onda tek počinjetemo zapravo da dovodimo stvari u red. Jer, ako se nakon tog odmora ponovo vratimo svakodnevnom guranju, nismo ništa naučili. Ali, ako smo spremni da učimo postoje načini koji nam mogu pomoći. Da se opustimo i otpustimo pogrešna uverenja – za početak da će svet stati bez našeg guranja i kako će naša okolina na to da reaguje.

Šta nam može pomoći

Moramo se zaustaviti. Započeti regeneraciju. Shvatiti  zašto se iscrpljujemo. Postati svesni i prisutni. Napraviti balans između svog mentalnog i fizičkog tela. Ne iscrpljivati se mentalno, ne dovoditi svoje telo u fazu izgladnelosti, neispavanosti, kolapsa… Moramo izaći  iz kolotečine i iscrpljujuće rutine i dana koji toliko liče jedan na drugi. Pokrenuti se. Izboriti se za sebe i svoje želje.

Da li ćemo moći sebi da priuštimo i nekoliko dana ili nedelja za regeneraciju, to je sada već stvar životnih okolnosti. Ali, svako opuštanje, otpuštanje i prepuštanje životnim tokovima jeste korisno. Treba da naučimo da verujemo u sebe, svoje unutrašnje potencijale i da presaberemo svoje prioritete.

O životnoj svrsi sad ne bih. Hajde prvo da vratimo energiju u telo i osmeh na lice. Ja sam odabrala cvetne esencije. A vi?