Piše: Maja Rogač Stančević//

Portuense

Kroz buku saobraćaja bulevara Viale Giljermo Markoni svakog jutra razabire se, iako to zvuči kao oksimoron, nametljiv cvrkut egzotičnih ptica koji kao da se nadmeće s brujanjem motora u prometnoj ulici, i, neočekivano, uspeva da ga nadglasa. U krošnjama drveća na ovom bulevaru, kao i širom Rima, živi kolonija zelenih papagaja čija pojava, dobro skrivena u mimikriji boja, pokazuje moć prirode da se adaptira netipičnim staništima u urbanim sredinama. Prelepe ptice čije je zeleno perje teško raspoznati u bujnom rastinju, često i njih desetak u jednoj krošnji, zahvaljujući klimatskim promenama i približavanju tropskim uslovima, preživljavaju u središtu Večnog grada.

Habemus papam

Put do Sikstinske kapele u srednjovekovnom delu Vatikanskog kompleksa je neka vrsta profane procesije: povorka ljudi zadatim smerom koji budno kontrolišu ljubazni, ali odlučni čuvari, prolazi kroz četrdesetak prostorija, među kojima su i Pio Klementino muzej u kojem se nalazi impresivna kolekcija klasične skulpture, čudesno lepa Galerija geografskih mapa, Rafaelove sobe, Soba bezgrešnog začeća, Kjaroskuro soba, Kolekcija modernog i savremenog slikarstva i brojne druge, čija imena obeležavaju put do samog srca Vatikana. Sveprisutnost vrhunskih umetničkih dela i različitih spomenika kulture u neposrednom okruženju, kao i koncentracija lepog, pa čak i doživljaj alegorije beskonačnosti kroz dug put do Sikstinske kapele stvaraju u posmatraču neku vrstu omamljenosti. Fiziološkom aspektu tog utiska može doprineti i činjenica da većina prostorija otvorenih za javnost nije adekvatno klimatizovana, što bi moglo predstavljati neprijatno iznenađenje u letnjim mesecima, kada se ustajao vazduh meša sa vrelinom koja nadire kroz sve otvorene prozore, zbog čega je, nakon telefona, najčešće viđen predmet u rukama posetilaca ručni ventilator na baterije.

Restauracija Sikstinske kapele, vršena od 1980. do 1994. godine, bila je predmet polemika između pobornika autentičnosti i istorijske patine, ali nesporna je izuzetnost ovog sakralnog prostora u kojem se, iza zatvorenih vrata, u jedinstvenom okruženju Mikelanđelovih fresaka, održavaju konklave – procedure izbora novog poglavara katoličke crkve.

Mada se na zvaničnom sajtu Vatikanskih muzeja strogo naglašava da je reč o gradu-državi u kojem se zahteva poštovanja kodeksa odevanja, u 2026. godini viđaju se i posetioci koji prkose jasno definisanim standardima, ali, uprkos tome, uspevaju nesmetano da prođu kontrolu čuvara. Možda je Vatikan postao liberalniji ili je reč o neminovnom previdu pred masovnošću turista i hodočasnika koji su se nerazdvojivo izmešali.

Coco fresco

Vikendom se na obali Ostije, do koje vodi metro linija nedvosmislenog, poetičnog naziva: Metromare, može čuti gotovo isključivo italijanski, barem na javnoj plaži Il curvone na kojoj ništa nije obavezno, izuzev poštovanja drugih kupača. Za razliku od mahom relaksiranog, superiornog imidža mišićave pojave na osmatračnici, spasilac je prizemljen, žestoko involviran i neprekidno radi – nadgleda kupače, zviždi i žustro gestikulira, mahanjem poziva one koji su se udaljili čak do spruda i tamo zadovoljno plutaju, uprkos talasima. Uz njega crveni čamac „na gotovs”, vrhom porinut u vodu.

Među različitim uslugama i drangulijama dostupnim na lidu: perlama, prostirkama, fejk Gucci sunčanim naočarima, gumenim kaktusima za kupanje i bluetooth zvučnicima moguće je kupiti egzotičnu užinu: coco fresko – kriške svežeg kokosa. Poslužuje ga vremešni, gospodstveni Indijac u belom, na licu mesta seče očišćeni kokos uz ljubazno objašnjenje da je i kora jestiva. Kad popusti nalet hedonizma pred zelenilom Tirenskog mora, nameće se i neizgovoreno pitanje – kakva ga je muka nagnala na celodnevni hod po usijanom pesku italijanskih plaža i šta je po zanimanju u zemlji iz koje je potekao. Tu misao brzo potisne dilema da li je pozicija iz koje je pitanje postavljeno humanistička ili konformistička. I nakon toga usledi lakonski zaključak da mi iz balkanske zemlje, dovoljno neudobne da bi se iz nje s dobrim razlogom bežalo, skupo slaćamo svoju sigurnost.

Nevidljivi Centro storico

Kvart zbog kojeg najveći broj posetilaca upravo i dolazi u Rim paradoksalno postaje gotovo nevidljiv upravo zbog nepreglednih kolona turista u potrazi za sopstvenim doživljajem lokaliteta istorijskog jezgra. Ne postoji doba solarnog dana u kojem je moguće videti ove prelepe građevine odeljene od velike grupe ljudi koja ih fotografiše, snima i čini trofejnom slikom ili pozadinom serije selfija. Kad se smrkne, na potezu od Španskih stepenica, preko Fontane di Trevi, Panteona i ostalih punktova u svakom itinereru, uz nezaobilaznu i svuda dostupnu italijansku hranu, moguće je videti različite, arhaične oblike zabave za masu. Ono što najviše iznenađuje je estetizovana vrsta šibicarenja, kocke za posmatrače: pogađanja pod kojim se poklopcem nalazi skriveni predmet dok zabavljač – vrcav, glasan i šarmantan uvlači posetioce u svoju „magiju”. Klađenje nije toliko ozbiljno, sve protiče u znaku kozerije i dobrog raspoloženja, pri čemu je novčani prilog neobavezan, ali poželjan. Svako od takvih mesta funkcioniše kao vir koji okuplja neočekivano veliku i zainteresovanu grupu turista u potrazi za oduškom od celodnevne izloženosti tolikoj koncentraciji istorije i (u savremenom svetu) izgubljenog estetskog kvaliteta – uzvišenog.

Domenica

U rano nedeljno prepodne lokalne kafeterije i pasticerije pune su Rimljana svih uzrasta. Na stolovima kratka kafa, oranžada i obavezan kolač na tanjiriću, a pod stolom često poluprazna torba za kupovinu koja otkriva dalje namere i putanje. U prolazu se čuje žamor ćaskanja propraćen smehom, a poneki ćutljiviji par ravnopravno učestvuje u ovom ritualu socijalizacije koji prethodi porodičnoj tradiciji nedeljnog ručka. Ova lenja prepodnevna kafa u kvartu izraz je luksuza ležernog ritma nedeljnog dana, ali i tradicije negovanja svakodnevnoih zadovoljstava koja predstavlja važan deo italijanske kulture.

Basilica di San Pietro in Vincoli

Posetilac Rima koji potiče iz ex-yu kulturnog miljea u Rimu barem jednom pomisli na Pisma iz Italije Ljubomira Nenadovića i neminovno mu se u sećanje vraća Njegošev buntovni odgovor pred relikvijom iz ove crkve, okovima (verigama) kojima je bio vezan Sveti Petar, zatočen u Mamertinskoj tamnici i čudesno oslobođen anđeoskom intervencijom.

Ova crkva, Evdoksijina bazilika, pre svega je poznata po Mikelanđelovoj skulpturi Mojsija, isklesanoj u drugoj dekadi XVI veka, iz kog potiče i današnji izgled crkve, po zamisli pape Julija II. U ozračju zagonetnog Mojsija, čija je mramorna glava sugestivnog pogleda okrenuta ka posetiocu, Njegoš je morao prepoznati izuzetnost o kojoj piše Vazari, navodeći da je lice ove skulpture toliko moćno da bi ga trebalo prekrivati velom. Postavlja se pitanje šta je ovom pesniku dalo toliku otpornost na grandiozno koje ga je u Rimu moralo preplaviti i iz koje je formulisao ovakvo odbijanje – da li je primaran bi poriv da, svim dostupnim sredstvima, pošalje političku poruku ili je previše ličio na Mikelanđelovog Mojsija, pesnički i ljudski usamljen i monumentalan, ostaje upisano u širu enigmu njegove mistične pojave.