Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Izložba Beg u Mumin-dolinu (Escape to Moominvalley) može se pogledati u Muzeju arhitekture i dizajna u Helsinkiju od 10. oktobra 2025. do 6. januara 2027. godine. Organizovana u okviru obeležavanja 80. godišnjice priča o Muminima, ova značajna postavka istražuje i odnos Tuve Janson (Tove Jansson, 1914–2001), čuvene finsko-švedske književnice, autorke romana, slikarke i ilustratorke, prema mestima koja je naseljavala i učinila svojima: ateljeu u Helsinkiju, u kojem je decenijama živela i radila, kao i maloj kući na udaljenom ostrvu Klovharun, koju je projektovala zajedno sa arhitektkinjom Raili Pietilä i koju je delila sa svojom životnom partnerkom, umetnicom Tuulikki Pietilä.

Naše zadovoljstvo bilo je tim veće što je sagovornica Art Box portala bila Juta Tinkinen (Jutta Tynkkynen), kustoskinja izložbe. Sa njom smo razgovarali o arhitekturi Mumin-doline, ateljeima i mestima povlačenja Tuve Janson, rodnim i kvir aspektima njenog života i rada, kao i o tome zbog čega je ova izložba posebno važna u vremenu kada su pitanja sigurnosti, pripadanja i slobode ponovo urgentna.

Tuve Janson se krajem 1944. godine, u trenutku kada se rat između Finske i Sovjetskog Saveza približavao kraju, uselila u svoj dom i atelje u Helsinkiju. Izjavili ste da je njeno „useljenje u atelje označilo početak najkreativnijeg perioda“ u njenom životu. Šta je taj konkretni prostor značio za Janson, kako na ličnom tako i na umetničkom planu?

Useljenje u atelje u Helsinkiju 1944. godine predstavljalo je prekretnicu u životu Tuve Janson. Posle godina provedenih u privremenim radnim prostorima i neizvesnosti ratnog vremena, konačno je dobila mesto koje je zaista bilo njeno: veliki, svetao atelje u kojem je pod istim krovom mogla da živi, radi i prima prijatelje. Opisala je da ju je, kada je prvi put ušla u taj prostor, uprkos ratnim oštećenjima i lošem stanju u kojem se nalazio, preplavila sreća.

U umetničkom smislu, atelje joj je pružio stabilnost koja je omogućila da započne najproduktivniji period svog života. Tamo su nastale mnoge knjige o Muminima, zajedno sa slikama, ilustracijama i naručenim radovima. U izvesnom smislu, atelje je materijalizovao ono što je nazivala svojom „utopijom studija“: san o mestu u kojem umetnički rad može zauzimati centralno mesto u životu.

Ideja o tome da imamo sopstveni prostor asocira me na esej Virdžinije Vulf Sopstvena soba (A Room of One’s Own) i njenu tezu da su ženama jednako potrebni i materijalna nezavisnost i privatni prostor kao uslov za stvaranje. Vidite li vezu između umetničkog života Tuve Janson i ideje Virdžinije Vulf  – posebno kada je reč o prostoru, privatnosti, nezavisnosti i uslovima neophodnim za stvaralački rad žena? Koliko je rodna perspektiva važna kada danas posmatramo život i delo Tuve Janson?

Mislim da postoji snažna veza. Poput Virdžinije Vulf, Janson je razumela da su za kreativni rad potrebni i materijalni uslovi i lična sloboda. Atelje joj je pružao upravo to: nezavisnost, privatnost i dovoljno prostora da se posveti svom radu pod sopstvenim uslovima. Omogućio joj je i da zarađuje za život kao umetnica, a na kraju i da sama kupi stan, čime je dodatno učvrstila svoju autonomiju.

Rodna perspektiva je i dalje važna, mada bih rekla da se danas ključno pitanje često manje odnosi na pristup fizičkom prostoru, a više na pristup neprekidnom vremenu. Neravnomerna raspodela kućnih poslova, brige o deci, kao i nevidljivog rada planiranja i organizovanja svakodnevnog života, i dalje oblikuje uslove u kojima mnoge žene stvaraju. U tom smislu, argument Virdžinije Vulf može se proširiti: kreativna sloboda zahteva ne samo sopstvenu sobu, već i sopstveno vreme.

Čini se da stvarni prostori utočišta Tuve Janson imaju svoj pandan u samoj Mumin-dolini. U kojoj meri su domovi i pejzaži u kojima žive Mumini povezani sa njenim sopstvenim shvatanjem doma, skloništa i pripadanja?

Veoma mnogo, mada bih rekla da je ta veza pre emocionalna i filozofska nego strogo autobiografska. U delu Tuve Janson, dom je mesto sigurnosti, identiteta i pripadanja, na kojem ljudi mogu da kažu: „Ovo je moje mesto u svetu.“ Ta ideja je najjasnije oličena u Mumin-kući, koja postaje utočište za najrazličitije posetioce, bez obzira na njihovo poreklo ili okolnosti.

Priče o Muminima iznova se vraćaju pitanjima koja su i danas relevantna: pravu na dom, potrebi za skloništem, potrazi za korenima i želji da pripadamo zajednici. Mumin-kuća je otvorena za strance, za one kojima je potrebna zaštita i za one koji se osećaju kao da im tu gde su nije mesto. U tom smislu, Mumin-dolina predstavlja viziju inkluzivnog društva, u kojem se pripadanje stvara kroz gostoprimstvo, uzajamnu brigu i prihvatanje.

Istovremeno, Janson je bila fascinirana veoma različitim načinima nastanjivanja sveta. Neki likovi tragaju za trajnošću i ukorenjenošću, dok drugi više vole kretanje, nezavisnost i privremene oblike stanovanja. Zajedno, oni odražavaju njeno shvatanje da su ljudima potrebne različite vrste prostora kako bi mogli da napreduju i razvijaju se. Ono što ih povezuje jeste ideja da svako zaslužuje svoje mesto, bilo da je to kuća, šator, ostrvo, vrt ili zajednica koja ga prihvata.

Čini se da u životu Tuve Janson postoji određena progresija – od ateljea u Helsinkiju do kućice na Klovharunu: od sopstvene sobe, preko kuće, do ostrva. Da li bi se Klovharun mogao razumeti kao možda radikalnija verzija „sopstvene sobe“ – prostor udaljen od svakodnevnih društvenih očekivanja?

Da, mislim da može. Ako je atelje predstavljao sopstvenu sobu unutar grada, Klovharun je bio gotovo sopstveni svet. Arhipelag je tokom čitavog života Tuve Janson bio mesto povlačenja za nju i njenu porodicu, a kasnije je pružao i utočište od pažnje koju je donosila međunarodna slava. Tamo su ona i njena partnerka Tuulikki Pietilä mogle da organizuju život oko rada, prirode i zajedništva, a ne u vezi sa očekivanjima drugih. Kućica je i danas izuzetno jednostavna, bez struje i tekuće vode. Pošto sam i sama, kao letnja rezidentkinja, ove godine tamo boravila, bila sam iznenađena koliko to ostrvo snažno podstiče koncentraciju i razmišljanje. Klovharun oličava ideju koja je za Janson bila važna: da kreativnost cveta kada postoje mir, samoća i sloboda od ometanja.

Izložba uključuje i segment The Rainbow Path, koja život i rad Tuve Janson sagledava iz kvir perspektive, skrećući pažnju na kvir identitet, rod i seksualnost, kao i na različite oblike pripadanja predstavljene u Mumin-dolini. Koliko je prostor važan kao mesto na kojem se kvir i drugi oblici identiteta mogu oblikovati, zaštititi i izraziti, i na kojem načini života izvan tradicionalnih društvenih normi postaju mogući?

Prostor je apsolutno ključan. Tokom većeg dela života Tuve Janson istopolne veze nisu bile društveno prihvaćene, zbog čega su privatni i zaštićeni prostori bili od posebnog značaja. Ono što Mumin-dolinu čini posebno zanimljivom iz kvir perspektive jeste to što pripadanje predstavlja kao nešto fleksibilno, a ne fiksno. Širu porodicu Mumin čine pojedinci koji se međusobno razlikuju i koji žive na različite načine. Izložba pokazuje kako prostori – bilo da su to domovi, ostrva, ateljei ili imaginarne doline – mogu postati mesta na kojima se identiteti istražuju i potvrđuju. Takvi prostori omogućavaju ljudima da zamisle oblike života izvan konvencionalnih normi i očekivanja.

Primijetila sam da izložba privlači izuzetno široku publiku, od dece do odraslih, i da posetioci sa velikim entuzijazmom učestvuju u njenim interaktivnim sadržajima. Zašto mislite da je ova izložba važna danas, osim što obeležava 80. godišnjicu priča o Muminima?

Mislim izložba ima odjek zato što govori o temama koje su savremene. Pitanja pripadanja, kreativnosti, identiteta, održivosti, doma i potrebe za utočištem danas su veoma relevantna. Posetioci prepoznaju nešto od sopstvenih života u potrazi Tuve Janson za mestima na kojima je mogla da radi, živi i bude ono što jeste.

Izložba takođe otkriva jednu, možda manje poznatu, stranu Tuve Janson. Mnogi ljudi znaju Mumine, ali mnogo manje njih zna za njen odnos prema arhitekturi, njeno interesovanje za izgradnju i oblikovanje prostora ili za ulogu koju su konkretna okruženja imala u njenom kreativnom životu.

Na kraju, izložba poziva posetioce različitih generacija da učestvuju, a ne samo da posmatraju. Ta kombinacija razigranosti, promišljanja i istorijske dubine pomaže da razumemo zašto izložba podjednako privlači decu i odrasle i zašto delo Tuve Janson i danas nastavlja da ima tako snažan značaj.