Piše: Maja Rogač Stančević //

Ako se vrednosti ne mogu u potpunosti naslediti, već predstavljaju dinamičke kategorije o kojima se nanovo odlučuje, to praktično znači da svaka generacija mora da ustanovi svoje vrednosti, preispitujući aksiološko nasleđe prošlosti i reinterpretirajući nekadašnji vrednosni sistem. Međutim, promene koje su se odigrale u poslednjih pola veka zahvataju čak i opseg opštepoznatih odrednica, pa i samu definiciju pojma biblioteke, određenja koje kroz istoriju nije bilo sporno i nije se podvrgavalo značajnijim revizijama. Do pre izvesnog broja godina biblioteka je predstavljala prostor čija je funkcija da skladišti knjige i drugu štampanu građu i omogući njihovu dostupnost za različite vidove proučavanje korisnika. Međutim, savremena biblioteka nije ograničena zidovima zgrade, ona se širi u nepregledan elektronski prostor u kojem se takođe odigravaju procesi skladištenja, čuvanja i razmene znanja, ali u izmenjenom kontekstu. S jedne strane, to znači da biblioteka postaje još prisutnija, prilagođavajući se potrebama savremenog korisnika. Ipak, ideja „biblioteke kao sveprisutne sile u zajednici“ nije nastala u 21. veku, već predstavlja težnju bibliotekara koja je i u prošlosti pronalazila različite izraze i tehnološka sredstva.

Kao interdisciplinarna oblast koja se primarno bavi principima organizacije znanja, bibliotekarstvo se razvija prateći aktuelne društvene potrebe, pri čemu se nužno oslanja na specifične vrednosti inkorporirane u bibliotečke standarde koji obuhvataju različite ciljeve: očuvanje zapisa čovečanstva i dostupnosti nasleđenog znanja budućim generacijama; intelektualna sloboda; racionalizam; pismenost i učenje; demokratičnost u pristupu informacijama i zapisanom znanju; privatnost. Međutim, udeo subjektivnog u formulisanju vrednosti je nezanemarljiv, a same vrednosti su neizbežno promenljive i društveno uslovljene. Zato je bibliotekarstvo, naročito tokom poslednjih decenija, sklono preispitivanju svoje uloge i pozicije u složenoj mreži društvenih odnosa fundamentalno izmenjenog sveta.

Iako se mnogo pažnje posvećuje uticaju tehnologije na korenite promene u načinu rada biblioteka, značajno bi bilo sagledati i druge globalne okolnosti u koje je biblioteka, kao mikrosistem, uronjena, kakve su: globalizacija trgovine, stvaranje međuzavisne svetske privrede, tranzicija istočnoevropskih društava, jačanje azijske privredne moći, uspon fundamentalizma širom sveta, ekološka kriza kao posledica neodgovornog upravljanja prirodnim resursima i druge. Kako je širi kontekst kroz koji se prelamaju sve navedene pojave neophodan za razumevanje uloge biblioteka u savremenom svetu, jasno je da sagledavanjem različitih faktora društvenih kretanja i transformacija možemo bolje razumeti potencijalnu i aktuelnu novu ulogu biblioteke.

U razmatranju perspektive savremenih biblioteka neizbežna je alternativa koja nam je danas veoma bliska – tradicionalna i virtuelna biblioteka, pri čemu se virtuelna biblioteka ponegde smatra scenariom apokaliptične sudbine štampane knjige, a ponegde superdostupnim fondom digitalizovanih izdanja koja svakako potiču iz zbirki tradicionalne biblioteke. Po nekim proučavaocima ovo je neka vrsta lažne dihotomije, najpre zato što tradicionalna biblioteka nije zapravo „tradicionalna“, već oduvek koristi sve dostupne resurse, danas to, pre svega, znači – digitalne, kako bi omogućila i olakšala pristup različitim tipovima korisnika. Ključno pitanje je da li virtuelna biblioteka zahteva konačan raskid sa postojećom tradicijom i da li je reorganizacija svih bibliotečkih funkcija, procesa i osoblja oko digitalnih dokumenata izvodljiva i poželjna.

Unutrašnji konflikt na kojem počiva bibliotečka delatnost predstavlja rivalitet između principa pragmatizma i idealizma primetnih u više različitih, često komplementarnih, filozofskih poimanja bibliotekarstva.

U Pet zakona bibliotečke nauke Šijali Ramamrit Rangatan, čiji je najznačajniji doprinos bibliotekarstvu prilog teoriji klasifikacije i tematskom pretraživanju, navodi sledeća načela: vrednost bibliotečke zbirke zasniva se na njenoj upotrebi; svi korisnici biblioteke imaju pravo na građu koja im je potrebna i građa bi trebalo da se bira na osnovu postojećih potreba korisnika. Bibliotečke usluge treba da budu tako osmišljene da štede vreme korisnika i, konačno – biblioteka je rastući organizam i upravljanje njome mora biti u skladu sa predvidivim porastom zbirki i opsega usluga.

Džesi Hok Šera povezuje bibliotekarstvo sa epistemologijom budući da biblioteka raspolaže korpusom znanja o samom znanju koje čuva i čini dostupnim generacijama čitalaca. Iz tog razloga biblioteka je i u službi pojedinca, ali i celog društva koje nastoji da unapredi.

Semjuel Rotštajn 1967. na Univerzitetu Britanske Kolumbije izlaže Etički kodeks za bibliotekare koji se zasniva na specifičnim načelima bibliotečke prakse: predanosti čitanju, širenju horizonata i podizanju ukusa zajednice, negovanju intelektualne slobode pojedinca, obezbeđivanju različitih vrsta pomoći korisnicima pri informisanju i filtriranju dostupnih informacija. Sama biblioteka predstavlja izvor mnoštva nepristrasnih, kompleksnih informacija, a od upućenosti i kompetencije čitaoca zavisi udeo referentne službe biblioteke.

Međutim, očigledno je da u savremenom društvu nema opšteprihvaćenog određenja ukusa i kulture, a čak se i u akademskom svetu preispituje koncept proučavanja isključivo „velikih“ dela kao elitistički. Neke od navedenih vrednosti i načela preživela su poslednje decenije s manjim stepenom promene, a druge, poput intelektualne slobode i pravičnosti pristupa, značajnije izmenile svoj opseg važenja.  Čini se da je u tom smislu najintrigantnija intelektualna sloboda, budući da kao bibliotečki standard ona danas znači nešto više u odnosu na sadržaj tog pojma u prošlosti. Najčešće zakonski zaštićeno ustavom, pravo pojedinca da misli, govori, piše i propagira bilo kakvu ideju ili verovanje tokom istorije ograničavano je specifičnim zakonskim zabranama određenih oblika društvenog i političkog izražavanja.

Polje društvenog poimanja intelektualne slobode i dalje se neprekidno menja. Jedna od neizbežnih tema u redefinisanju pojma intelektualne slobode kao bibliotečkog standarda savremenog bibliotekarstva je primena AI – veštačke inteligencije, s obzirom na globalnu prisutnost i brz razvoj ovog informacijskog polja. Veštačka inteligencija od informatičkog eksperimenta postaje neka vrsta informacijske revolucije i tu goruću aktuelnost opaža i IFLA – Međunarodna federacija bibliotečkih udruženja i institucija. Godine 2020. IFLA izdaje smernice bibliotekama o odnosu prema AI, usmeravajući ih ka implementaciji veštačke inteligencije u svoje usluge, naravno, uz potrebne pripreme i etička ograničenja.

Izjava o bibliotekama i veštačkoj inteligenciji sadrži tri dodatka: prvi pojašnjava uticaj veštačke inteligencije na intelektualnu slobodu, pri čemu se skreće pažnja na pitanja privatnosti, pristrasnosti i transparentnosti. Drugi i treći dodatak fokusiraju se na ulogu programa AI pismenosti u bibliotekama, čime se omogućuje veće učešće biblioteke u savremenom informacijskom društvu. Prema uputstvu Međunarodne federacije bibliotečkih udruženja i institucija, primena veštačke inteligencije u bibliotekama može dovesti do poboljšanja kvaliteta bibliotečkih usluga – veštačka inteligencija ima potencijal dodavanja novih metoda i pristupa procesima integracije, čuvanja i organizacije znanja u bibliotekama. U Izjavi se podstiče saradnja bibliotečkih društava sa informatičkim stručnjacima iz oblasti veštačke inteligencije u cilju izrade aplikacija za primenu u bibliotekama, s posebnim osvrtom na prava korisnika na privatnost i zaštitu ličnih podataka.

Digitalna, medijska i informacijska pismenost ističu se kao važan aspekt uticaja AI na intelektualnu slobodu korisnika bibliotečkih usluga. Ove veštine omogućuju pojedincima da kritički razmotre autentičnost podataka određenih medija, da se edukuju o algoritmima pretrage koji utiču na informacije ponuđene u pretraživačima i na platformama društvenih medija, čime se produbljuju njihovo razumevanje protoka informacija. Biblioteke se podstiču da, u interesu privatnosti korisnika, sprovedu posebne mere zaštite podataka, pažljivo odlučujući o implementaciji AI aplikacija koje ne bi smele nepotrebno da ugroze privatnost korisnika.

Majkl Gorman se dotiče praktičnog određenja pojma intelektualne slobode krajem dvadesetog veka, skrećući pažnju da ona počinje otporom cenzuri knjiga i dostupne bibliotečke građe. Kako navodi autor, rasprave u ovoj oblasti najčešće se ne vode između onih koji smatraju da je intelektualna sloboda neotuđivo ljudsko pravo i onih koji se sa tim načelom ne slažu, jer je mahom reč o opšteprihvaćenoj vrednosti, već se raspravlja uglavnom o opsegu važenja ovog prava. Postoje stanovišta „apsolutista” koji smatraju da ne postoji dobar argument da se ma kome zabrani da čita, gleda i sluša bilo šta, i, sa druge strane, oni koji, mada načelno poštuju intelektualnu slobodu kao bazično ljudsko pravo, smatraju da bi određenim grupama stanovništva, na primer, deci trebalo da bude uskraćen pristup do izvesne građe. Glavni argument za cenzuru ove vrste najčešće je bojazan da deca mogu biti izložena sadržajima koji su moralno i psihološki štetni, a kojima internet (ali ne samo internet) obiluje. U nekim javnim bibliotekama u svrhu kontrole informacija postavljaju se i filteri ugrađeni u pretraživače na terminalima, čiji je zadatak da uklone određene stranice iz pretrage i tako osiguraju „bezbednost“ korisnika. Međutim, i sama poverljivost i privatnost su danas nešto složenije kategorije, budući da je bibliotečka delatnost u društvenom kontekstu okružena različitim uredbama, zakonima, regulacionim telima i privatnim merama, te je iz tog razloga potrebna naročita opreznost pri sprovođenju postupaka za očuvanje poverljivosti informacija i privatnosti korisnika.

Opravdanost cenzure i lična reakcija na nju svakako su pitanja koja se mogu shvatiti i kao praktične dileme koje bibliotekar mora da razreši u skladu sa svojim poimanjem dobrobiti čitalaca, ali i u skladu sa sopstvenim pravom na slobodu izražavanja. Njegova odgovornost je da čitaocu garantuje pristup svim formama znanja i sadržaja, uključujuću i, za određene društvene grupe, nekonvencionalnim, nepopularnim i teško prihvatljivim. Iz tog razloga biblioteke nabavljaju najraznovrsniju građu, omogućavajući najiscrpniji uvid čitaocima.

Činjenica je da se i pojmovi nepopularnog, nekonvencionalnog, pa i neprihvatljivog danas sadržajno dosta razlikuju od onoga što su podrazumevali, na primer, krajem dvadesetog veka. Možemo samo primetiti da se u današnjem društvu rađa čitav novi spektar ljudskih prava, pa tako i onih zasnovanih na subjektivnom opažanju sopstvene ličnosti, tela i seksualnosti, sopstvenog identiteta viđenog i doživljenog iz jedne krajnje subjektivne perspektive koja dobija svoj pun legitimitet i gotovo primat nad društvenim (i biološkim) datostima.

Na osnovu IFLA/UNESCO Smernica za razvoj javnih biblioteka jedan od primarnih ciljeva delovanja javnih biblioteka je otvorenost ka potrebama svih korisnika bez obzira na rasu, pol, jezik, fizičku pokretljivost, ekonomski status, obrazovni nivo. Ovaj cilj obuhvaćen je standardom koji se formuliše kao Pravičnost pristupa zapisanom znanju i podacima. Pravičnost pristupa bibliotečkoj građi podrazumeva da se pravo osobe da koristi biblioteku ne sme uskraćivati ili ograničavati po osnovu porekla, dobi, okruženja ili stavova. Pri tome se, naravno, izuzimaju situacije pretnje životu, bezbednosti ili pristojnosti pri kojima navedeno pravo prestaje da važi. Pored navedenog, samorazumljivog konteksta koji ga ukida, ovo načelo ima svojih neizbežnih, praktičnih ograničenja u koja spadaju: institucionalna – lokacija biblioteke, pristupačnost zgrade osobama sa poteškoćama u kretanju, vrsta, količina i dostupnost opreme, broj zaposlenih; lična ograničenja – siromaštvo, pokretljivost, nivo znanja, nivo pismenosti korisnika i društvena ograničenja – nejednako finansiranje javnih službi, na primer.

Biblioteke su, u krajnjem ishodu, poprišta borbe za preosmišljavanje svih postojećih uloga i određenja podložnih izmeni. Delatni princip obuhvata sve ono što biblioteke mogu učiniti da se odupru negativnim uticajima i da čvrsto ostanu utemeljene u sopstvenim vrednostima usred značajnih promena društvenih zahteva. Zato lekovito zvuči jedno „usputno“ promišljanje Majkla Gormana, nastalo anketiranjem čitalaca o njihovom specifičnom doživljaju biblioteke. Autor postavlja čitaocima pitanja o odnosno najličnijoj definiciji ove institucije proizašloj iz konkretnog čitalačkog i životnog iskustva, pri čemu su svi dati odgovori prepoznati kao različite dimenzije novog sagledavanja značaja biblioteke.

„Kroz doživotno učenje, biblioteke mogu da menjaju i odista menjaju život, i to se ne može osporiti. Unutar te natkriljujuće vrednosti, i, u zavisnosti od zajednice kojoj služi, biblioteka je jedno ili više od sledećeg:

• žižna tačka zajednice
• srce univerziteta
• jedino dobro mesto u gradu
• kolektivno pamćenje istraživačke ustanove
• mesto koga se deca rado sećaju kad odrastu
• uteha za usamljene i izgubljene
• mesto na kome su svi dobrodošli
• izvor moći kroz znanje

(Gorman 2007: 41).“

Sve navedene odrednice u ovom impresionističkom nabrajanju predstavljaju neku vrstu mozaika, kolektivnog pamćenja čovečanstva iz kojeg se savremena biblioteka obnavlja i održava, ne samo kao deo društvenog okruženja, već i kao jedan pounutren prostor.