Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Austrijski film Majčino dete (Mother’s Baby) Johane Moder (Johanna Moder)  iz 2025. godine kod nas je premijerno prikazan na Austrijskom filmskom festivalu. Ovaj psihološki triler sa elementima horora i fantastike tematizuje probleme neplodnosti, trudnoće, materinstva i postporođajne depresije, demistifikuje tabue u vezi sa postporođajnom depresijom i propituje roditeljstvo koje nije uvek ono što ženu čini potpunom, ispunjenom i srećnom.

U filmu, koji je bio nominovan za Zlatnog medveda za režiju i Srebrnog medveda za scenario na ovogodišnjem festivalu Berlinale, protagonisti su sredovečni par: uspešna dirigentkinja Julia (Marie Leuenberger) i njen suprug Georg (Hans Löw). Pošto imaju problema sa plodnošću, odlaze u privatnu kliniku kod poznatog specijaliste za plodnost dr. Vilforta (Claes Bang). On je šarmantan i tajnovit, hvali se svojim naprednim metodama i izuzetnom stopom uspešnosti u lečenju neplodnosti. Takođe obožava i – aksolotle, koji u njegovoj ordinaciji privlače i Julijinu pažnju.

A ko su, zapravo, aksolotli?

Aksolotli su vodozemci poreklom iz Meksika koji imaju jedan od najvećih genoma u životinjskom svetu i neobičnu sposobnost da regenerišu delove tela. Takođe su čak 1.000 puta otporniji na kancer od sisara. Zbog toga su naročito interesantni naučnicima i imaju veliku primenu u biološkim istraživanjima.

Julija ostaje u drugom stanju i sve se odvija po planu do samog porođaja koji je prikazan kroz naturalistički diskurs. Odmah po rođenju odnose im sina da bi  ga sledećeg dana doneli govoreći da je dete rođeno bez ikakvih komplikacija.

Po povratku sa klinike, Julia odbija da neobično mirnom detetu, koje je sve više podseća na aksolotle koje je videla u Vilfortovoj ordinaciji, i sa kojim nikako ne uspeva da se poveže, da ime. Sumnja da je dete njeno, sumnja u lekara, kao i u babicu koju im lekar iz klinike šalje u kuću. Ona im donosi i lekarov dar  –  aksolotla što dodatno razvija elemente horora i fantastike.

Film propituje teške i važne teme kao što su rano materinstvo i postporođajna depresija na način da se fikcija i fakcija prepliću u svesti protagonistkinje. Jer, dok Julija preživljava unutrašnju dramu, Georg ne primećuje  –  ništa.

Iako se iz same priče ne može jasno zaključiti da li Julija opravdano sumnja ili doživljava psihički slom, to nije mana filma. Ostaje samo pitanje da li osećaj neizvesnosti i tema aksolotla na kraju ipak skreće pažnju sa teme postporođajne depresije i ranog materinstva na pitanja: da li se nešto slično moglo dogoditi ili ne?