Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

U Predigri u pozorištu u Faustu I, J. V Gete uvodi tri lica: Upravnika, Pozorišnog pesnika i Komičara propitujući različite diskurse u kontekstu teksta pisanog za pozorište, čiji se stavovi kreću od larpurlartizma do utilitarizma. Pojednostavljeno govoreći, Predigra prikazuje različit doživljaj umetnosti kroz tri lica: Upravnika koga interesuje samo puna kasa; Pesnika, idealiste, nesvesnog sveta oko sebe i – Komičara koji se nalazi negde između, ironičan je i želi da zabavi publiku. Upravo me je na ovaj deo iz Fausta podsetio komad Bilo jednom u Novom Sadu (Történt egyszer Újvidéken) Andraša Urbana (premijerno prikazan 27. januara, na 50. rođendan ovog novosadskog teatra) koji je u Novosadskom pozorištu (Újvidéki Színház) ovoga puta nastupio kao reditelj  predstave, autor teksta (uz saradnike Roberta Lenarda i Tamaša Olaha) ali i upravnik pozorišta u kojem se igra i njegova kultna predstava Neoplanta rađena po tekstu Lasla Vegela.

Bilo jеdnom u Novom Sadu propituje temu pozorišta. Čini to iz glumačke perspektive, predstavom kojom se slavi jubilej, 50 godina od osnivanja Novosadskog pozorišta, sa celokupnim glumačkim ansamblom na sceni. Siže započinje posle gala večeri u čast 50. rođendana teatra, nakon koje glumci moraju da ostanu na prijemu kao domaćini, dok im ne ode i poslednji gost. Rano jutro saznaju da  u 9 sati imaju sastanak ansambla i odlučuju da ostanu u pozorištu – dok čekaju, dešava se predstava – drama u drami, pozorište u pozorištu – manjinska ekstravaganca, s mnogo muzike i plesa, s duhovima i Indijancima.

Na samom početku svedoci smo neizgovorenih monologa koji glumci upućuju samima sebi, kolegama, publici. Kroz njih, a potom i kroz replike koje slede, saznajemo o onome šta se dešava nakon što se zavesa spusti, svedoci smo problema i dilema koje jesu specifične za jedno od tri novosadska pozorišta na kojem se predstave odigravaju na mađarskom jeziku, ali zbog konkretnog društvenopolitičkog konteksta u manjoj ili većoj meri to su problemi karakteristični za svako domaće pozorište. U suštini, upravo taj autoritarni društvenopolitički okvir, koji nije eksplicitno dominantan, ali je sveprisutan u podtekstu ove uslovno govoreći operete koja možda najviše podseća na Vitezove Lake male, subotičke sindikalne operetske gale, koju je Urban režirao u pozorištu Deže Kostolanji, doprinosi univerzalnosti.

U predstavi se preispituje pitanje identiteta, individualnog i nacionalnog, status mađarske manjine u Novom Sadu, avangardno, utilitarističko pozorište, problem repertoara i kulturne politike jednog mađarskog pozorišta van Mađarske, ali u prvom planu preispituje se značaj pozorišta i položaj glumaca danas, odnos prema publici, tеhničkom osoblju, režiseru… Sve navedeno je, zapravo, paradigma onoga što svakodnevno doživljavamo u sopstvenom javnom/poslovnom životu a to je mozaik sujeta, generacijskih sukoba, seksualnog uznemiravanja, mobinga, dodvoravanja lažnim autoritetima. Neko želi titulu prvakinje, neko ljubav publike, nekome smeta što ga doživljavaju kao seksualni objekt, nekome to ne smeta, neko bi želeo ženu, neko da više vremena provodi s decom, neko bolju platu, neko seks, neko se bori protiv stereotipa da je svaka glumica laka žena, nekome je scena polje za prestiž, stariji glumci strahuju od nadolazećih glumaca-studеnata, mladi u pozadini čekaju svoju šansu i sl.

U komadu se, kroz (samo)ironiju i (samo)kritiku, provocira društveno korektni jezički i kulturološki diskurs (mađarsko-srpski bućkuriš, samoironično poigravanje rodnim i nacionalnim stereotipima i društvenom korektnošću) što gledaoci najčešće prihvataju sa smehom smejući se (svesni toga ili ne) i samima sebi.

Na sceni je 26 aktera, celokupni ansambl Novosadskog pozorišta koji čine: Livia Banka, Gabriela Crnković, Emina Elor, Edit Farago, Agota Ferenc, Terezia Figura, Atila Giric, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Ištvan Kereši, Silvia Križan, Judit Laslo, Atila Mađar, Arpad Mesaroš, Atila Nemet, Robert Ožvar, Gabor Pongo, Zoltan Širmer, Bence Salai, uz studente grume na mađarskom jeziku Akademije Umetnosti (Natalia Bagi, Lea Dedović Tomić, Lila Greguš, Endre Gustonj, Marijo Sadiković) i muzičare (Dieneš Akoš, David Klem, Robert Ožvar, Bence Salai), muziku Arpada Serda i sjajnu koreografiju Kristian Gerđe.

Na uparađenoj sceni ukrašenoj svetlucavim trakama izvedeno je 20 muzičkih numera, prva je iz Kose a poslednja je Bila jе tako lijеpa, obrada šansone Dragana Stojnića u verziji Pеkinškе patke. Uprkos toposu kojim inače započinju bajke, i dopadljivim muzičkim numerama, Bilo jednom u Novom Sadu pokazuje da savremeno pozorište nije bajkovito i da je ono lice stvarnosti. Jer: Bila je tako lijepa, uvjek se sjećam nje/ ali i: Bila je tako gadna i bubljičava / A ja sam bio mrtav pijan (Pekinška patka).

Prva repriza ovog komada izazvala je ovacije publike, što je i inače čest slučaj sa predstavama u ovom (avangardnom) pozorištu koje je u Novom Sadu postalo kultno i čije predstave na mađarskom jeziku redovno posećuju i Novosađani kojima taj jezik nije maternji.