Razgovarala: Ljiljana Maletin Vojvodić //
Recentna alternativna, multimedijalna umetnost i književnost ne pominju se u srednjoškolskim udžbenicima, o tome se ne uči u školi. Kako ih onda razumeti, posebno kako ih približiti mladima, koji savremenu umetnost vrlo često doživljavaju kao nerazumljivu, nedorečenu. Kako među njima razviti svest o postojanju različitih vidova umetničkog izražavanja, podstaći razumevanje za Druge i Drugačije, za umetnosti žena, LGBT + umetnost, radove umetika i umetnica sa invaliditetom, itd. U želji da čujemo različite glasove, o savremenoj umetničkoj praksi smo ove jeseni razgovarali sa četiri novosadske umetnice. Njihove umetničke strategije i prakse su različite, kao i (ne)vidljivost u javnom prostoru, povezanost sa institucijama kulture, iskustva stvaralačkog ili aktivističkog povezivanja, mobilnosti i interdisciplinarnosti, zainteresovanost za rodna i feministička propitivanja. Današnja sagovornica portala Art Box je slikarka Jelena Đurić.
Postoje li ključni elementi koji koji preovladavaju u umetničkoj praksi novosadskih umetnica?
Ne bih tačno mogla da odredim koji elementi trenutno dominiraju ili se nameću kao takvi, jer u poslednjih par godina nemam širu sliku ženske novosadske umetničke scene, ne zbog toga što me ne zanima, već zbog prirode posla koji trenutno nije fokusiran samo na jedan grad.
Moje opredeljenje da delujem kao umetnica sa statusom slobodnog umetnika/ce ne dozvoljava mi tu ušuškanost da se zadržim na jednom mestu i pomno pratim i razmenjujem iskustva sa ženama iz grada u kojem radim i živim.
Iz moje perspektive, sve više je žena u Srbiji u polju umetnosti koje se bave važnim pitanjima, urgentnim i kreativnim odgovorima na hiperprodukcijsko i konzumerističko ubrzanje koje razara savremeno društvo, preko aktivizma i teorije, uspostavljanje odnosa između ličnog identiteta i same pripadnosti.
U kojoj meri umetnice oblikuju umetničku scenu u Novom Sadu?
Ne vidim da je rad umetnica u dovoljnoj meri priznat, a umetničke prakse koje danas poznajemo i dalje su pretežno jednodimenzionalne u smislu rasne, rodne i klasne podele. Ako se osvrnemo na kulturne institucije, preko istorijskih arhiva,…, umetnost je i dalje na ovim prostorima, uprkos raznim ženskim naporima i delovanjima, više rezervisana za muškarce.
Da li se novosadske umetnice imaju običaj da umrežavaju, stvaraju u grupi? Koliko su tebi važna slična iskustva?
Ne primećujem da je tako nešto vidljivo u Novom Sadu. Studirala sam slikarstvo sa brojčano dominantnijom ženskom klasom, lično meni je, u to vreme, prijala uzajamna ženska podrška. Po završetku studija sam čak i radila u grupi u zajedničkom ateljeu sa još tri koleginice sa kojima se odnos vremenom produbljivao na razne načine. Čini mi se da je, na samom početku, lično meni bilo lakše da delujem kroz grupu jer kompas u toj fazi sazrevanja jos nisam imala u svojim rukama. Vremenom, kroz svoju praksu, sami osetite koji je to trenutak kada morate napustiti sigurnu zonu. Kolektivna dinamika razmene ideja i iskustva mi je jako važna, ne samo sa ženama umetnicama, već i sa kolegama, iako toga često nisam svesna. Jako dugo sam u svom stvaralaštvu sama sa sobom i to donosi jednu vrstu sazrevanja koje je za mene neprocenljivo iskustvo i ne bih ga ni sa čim menjala. S druge strane, to nosi izvesnu težinu kada vam je ponekad potreban kolektivni duh da biste se podigli brže pri nekom spoticanju. Vremenom se stvori krug ljudi sa kojima možete preispitivati sve ono sa čime se nosite u ovoj profesiji.
Kako bi na pitanja: Šta je to savremena umetnost i zašto nam je ona potrebna? odgovorila nekome ko o umetnosti ne zna gotovo ništa?
Savremena umetnost je poput igre kojoj se neko više ili manje prepusti, neko se u njoj izgubi da bi opet našao svoju putanju, ubaci određenu dozu radosti, bola, tuge, lepote, gorčine, bunta,…, jedino za čim ona vapi je posmatrač da bi dobila svoju poentu.
Kako mlade uvesti u svet savremene umetnosti, kako ih animirati da razmišljaju o onim problemima koje reflektuje savremena umetnost?
Razmišljajući o mladima, jer sam majka jednog dečaka, smatram da je uvođenje u svet čitanja početak puta koji, ih kasnije, kroz razne edukacije, posete muzeja, putovanja…, približava razumevanju i shvatanju savremene umetnosti. Isto tako, mislim da je to stvar ličnog afiniteta. Mene, kao gimnazijalku, niko nije mogao uvesti u svet matematike, jer koliko god se bavila njome, brojke na mene nisu imale čarobno dejstvo.
Tako je i sa raznim umetničkim praksama. Ne moraju svi nužno da ulaze u probleme koje reflektuje savremena umetnost, ali mislim da je poželjno biti u toku sa njom jer se uvek nađe neki umetnički jezik ili rukopis koji svesno ili nesvesno deluje na posmatrača.
Virdžinija Vulf u eseju A Room of One’s Own još 1929. piše da žena mora imati novca i svoju sopstvenu sobu ako misli da piše prozu. Da li je umetnički studio neophodan uslov tvoje umetničke prakse?
Neophodan je. Bez prostora za rad nemoguće je stvarati umetnost. Za jednu umetnicu/ka bitno je da se fizički izmesti iz svakodnevnog životnog prostora. Kada vam je to profesija, čekanje na inspiraciju je uzaludno trošenje vremena. Ja imam tu naviku da na svoj posao idem svaki dan, jer mi je potrebno da se u prostoru u kojem radim duboko povežem sa sobom i svojim promišljanima. To je prostor gde smo samo ja i moje platno igrači. Ishod našeg međusobnog delovanja je uvek neizvestan i u tome je lepota ove profesije.
Da li smatraš da je umetnost nužno sredstvo za promovisanje društvenih promena i osvešćivanje zajednice? Koliko umetnice u Novom Sadu izražavaju podstiču diskusiju o važnim društvenim temama.
Ne mislim da je umetnost nužno sredstvo za promovisanje društvenih promena i osvešćivanja zajednice, ali smatram da je jako bitna. Za mene je to kao jedan složeni živi organizam u kojem je sve povezano, i svi aspekti, počev od porodice, obrazovnog sistema, preko umetnosti,…, doprinose širenju svesti i drugačijem kvalitetu života. Postoje razni pokušaji koji su vidljivi, ali, u ovakvom našem ovakvom društvu, mislim da je potrebno mnogo više podsticaja.
Koliko tvoju umetničku praksu karakterišu multimedijalnost, interdisciplinarnost i eksperimentalnost?
Lično delujem kroz eksperiment onoliko koliko mi trenutna poetika, idejnost i mogućnost realizacije to dozvoljavaju. Često osetim potrebu da se oprobam u nekom drugom mediju koristeći neke druge materijale, drugačiji pristup ideji, ali mi u tom trenutku nisu dostupna sredstva ili veći prostor da to i ostvarim. Ne kažem da je kompromis nužno rešenje, ali uvek moram da nađem način da najbezbolnijim putem dođem do svog umetničkog izražaja.
Da li i na koji način komuniciraš sa međunarodnom umetničkom scenom?
Bitna mi je komunikacija sa ljudima van prostora zemlje u kojoj živim. Putovanja, razmena iskustava daju neku drugu komponentu koja se utka u podsvest i koja meni, lično, pomaže da se usavršavam i delujem kroz svoju umetničku praksu a tiče se, takođe, i ličnog razvoja. Živim na Balkanu, kapiji gde se susreću kulture Istoka i Zapada. U nekom trenutku mog sazrevanja, životne okolnosti, putovanja, upoznavanja sa različitim kulturološkim nasleđem, zatražila su od mene drugačije shvatanje umetnosti i njenog smisla. To je iniciralo da u svom stvaralaštvu započnem traganje za nevidljivom suštinom vlastitog bića. To je moje intuitivno traganje u kojem pojam kreativnosti stvaralaštva, povezivanje sa ljudima iz sveta, nije neki statički kvalitet, već potencijal koji se na svim nivoima mora razvijati.
Jelena Đurić (1978) rođena je u Nišu, a diplomirala je i magistrirala slikarstvo na Akademji umetnosti u Novom Sadu (2005) u klasi profesora Milana Blanuše. Izlagala je na izložbama u zemlji i inostranstvu, njeni radovi se nalaze u privatnim i drugim kolekcijama, a boravila je na međunarodnim susretima umetnika u Španiji, Austriji, Švajcarskoj i dr.
Leave a Reply