Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Verovatno je svako od nas imao iskustvo da se nađe u situaciji kada se neko od naših prijatelja ili poznanika ponaša na način koji podseća na nas — bilo da bira istu garderobu, zaljubljuje se u istu osobu, čita iste knjige ili deli strast prema istoj muzici. To nas je jako iritiralo. Ipak, možda je nekome to čak i prijalo? Možda bismo prekinuli kontakt s tom osobom ili bismo nastavili da se viđamo stideći se da verbalizujemo ono što je  bilo očigledno ili verujući da je razlika između kopije i originala očita i da ne može ugroziti našu autentičnost.

Danas se, zahvaljujući društvenim mrežama, konstantno kopira, deli, multiplicira, lajkuje, gubi se trag. A javno apostrofiranje kopije originala najčešće izaziva – podsmeh. Jer, složiće se mnogi sa Benksijem (a mnogi i neće), autorska prava su za luzere. 

Zašto bi neko želeo da bude nečija kopija?

U neznanju, zbog bezidejnosti, u želji da se bude primećen? Da li je manija kopiranja način života jer se ne ume ili ne želi drugačije? Da li se tome treba usprotiviti ili je bolje ne reagovati? I u životu i u umetnosti? 

Copy paste vs. autorska prava u umetnosti

Pitanje imitiranja i kopiranja, autorskih prava i sadržine pojma originalnosti u savremenoj umetnosti  izaziva oprečne stavove i rasprave među umetnicima, kritičarima, običnim ljudima i pravnim ekspertima.

Postoje zemlje u kojima se poštuju zakoni o autorskim pravima a originalna umetnička dela se štite od neovlašćenog kopiranja i reprodukovanja. Naravno i one poput naše u kojima takvih zakona ili nema ili se veoma retko poštuju.

Po zakonu nepoštovanje autorskih prava može biti predmet tužbe. No pitanje je na koji način se može utvrditi da se delo previše približilo originalu? Da li je u tome presudna reč pravnika, samih autora, kustosa, književnih kritičara? Svedoci smo različitih interpretacija. Dok se nekada očita imitacija tumači kao upisivanje u tradiciju, u drugom slučaju autor se diskredituje, recimo, opaskom da podseća na drugog. 

Mnogi umetnici su koristili kopiranje kao sredstvo za učenje. Tuđa dela se, u određenim slučajevima, mogu koristiti bez kršenja autorskih prava. Citiranje koje je omaž, kritika ili travestija popularna je i među mnogim autorima. Strategije apropriracije i citiranja, transformacija i reinterpretacija legitimni su načini umetničkog izražavanja. Međutim, postoji suštinska razlika između biti inspirisan i referisati na nekoga ili na nešto i – imitirati i prećutati referencu. 

Kada se kopiranje i imitiranje koriste uz poštovanje autorskih prava i kreativan dijalog umetničkih praksi, ono može biti autentična umetnost. Problem je u individualnoj, zapravo kolektivnoj etici te ko je, na koji način i sa kojim ciljem, u obilju lažnih vesti, profila, identiteta i objava, danas u stanju i želi da argumentovano i posvećeno tumači i valorizuje recentnu umetniču praksu.