Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Verovatno je svako od nas poznavao nekoga ko je kupovao istu garderobu kao i mi, ko se zaljubljivao u istu osobu kao i mi, obožavao baš naš bend. I to nas je strašno nerviralo. Mada, možda je nekome i imponovalo? I prestali bismo da se družimo sa takvom osobom ili bismo nastavili i – ćutali. Jer – ili nas je bilo sramota da verbalizujemo ono što je bilo očito, ili smo smatrali da je razlika između kopije i originala sasvim jasna te da imitacija sa nama nema nikakve veze i ni na koji način ne može dovesti u pitanje našu autentičnost.

Danas manija kopiranja, uz vizuelno-narativne provale ekstrovertnosti, na društvenim mrežama doživljava svoje zlatno doba. Po tuđe ideje se odlazi kao u supermarket. S tom razlikom što je u tom hešteg prostoru sve – besplatno. Izbor je zaista velik. Ranije se kopirala garderoba, tuđi citati su se izgovarali kao sopstveni, a danas se kopiraju umetnički radovi, projekti, bez dozvole se preuzimaju tuđe fotografije i ko zna šta sve još ne.  

Što se više kopira, multiplicira, deli, više se gubi trag. I niko se time ne bavi. Sve se beskritički javno afirmiše, uzajamno lajkuje i deli. Javno apostrofiranje kopije originala na društvenim mrežama najčešće izaziva samo – podsmeh. Jer, složiće se mnogi sa Benksijem (a mnogi i neće), autorska prava su za luzere. 

Zašto bi neko odabrao da bude kopija?

U neznanju, zbog bezidejnosti, bahatosti, sa željom da se bude vidljiv, primećen? Da li je manija kopiranja način života jer se ne ume ili ne želi drugačije? Da li se tome treba usprotiviti ili je bolje ne reagovati? I u životu i u umetnosti? 

Copy paste i autorska prava u umetnosti

Pitanje imitiranja i kopiranja, autorskih prava i sadržine pojma originalnosti u savremenoj umetnosti  izaziva oprečne stavove i rasprave među umetnicima, kritičarima, običnim ljudima i pravnim ekspertima.

Postoje zemlje u kojima se poštuju zakoni o autorskim pravima a originalna umetnička dela se štite od neovlašćenog kopiranja i reprodukovanja. Naravno i one poput naše u kojima takvih zakona ili nema ili se veoma retko poštuju.

Po zakonu nepoštovanje autorskih prava može biti predmet tužbe. No pitanje je na koji način se može utvrditi da se delo previše približilo originalu? Da li je u tome presudna reč pravnika, samih autora, kustosa, književnih kritičara? Svedoci smo različitih interpretacija. Dok se nekada očita imitacija tumači kao upisivanje u tradiciju, u drugom slučaju se autor nepravedno diskredituje opaskom da podseća na drugog. 

Mnogi umetnici su koristili kopiranje kao sredstvo za učenje. Tuđa dela se, u određenim slučajevima, mogu koristiti bez kršenja autorskih prava. Citiranje koje je omaž, kritika ili travestija popularna je i među mnogim autorima. Strategije apropriracije i citiranja, transformacija i reinterpretacija legitimni su načini umetničkog izražavanja. Međutim, postoji suštinska razlika između biti inspirisan i referisati na nekoga ili na nešto i – imitirati i prećutati referencu. 

Kada se kopiranje i imitiranje koriste uz poštovanje autorskih prava i kreativan dijalog umetničkih praksi, ono može biti autentična umetnost. Problem je u individualnoj, zapravo kolektivnoj etici te ko je, na koji način i sa kojim ciljem, u obilju lažnih vesti, profila, identiteta i objava, danas u stanju i želi da argumentovano i posvećeno tumači i valorizuje recentnu umetniču praksu?