DARVINOV OSMEH I VUCI SVOJE RALO PO KOSTIMA MRTVIH

Piše: Milan Đurišić //

Taman kad smo mislili da smo pošteno nahvalili Beogradski festival igre i lepo se za ovu godinu oprostili od njega, a on se još jednom oglasio najavom predstave Darvinov osmeh. U pitanju je monodrama Izabele Roselini na temu koja se, donekle, naslanja na ono što smo videli u Figurama u izumiranju – na životinjski svet i naše dodirne tačke sa njim.

Photo Credit: Beogradski festival igre. Fotografija preuzeta, za potrebe pisanja recenzije, sa zvaničnog FB profila https://www.facebook.com/beogradskifestivaligre https://www.facebook.com/beogradskifestivaligre/posts/pfbid0XHpKSjHkhbgjt6nWuCQBzjHsER8DWsHSNDYaQKJfbxVWpbDvA3oTh46ebpv4PinZl

Ispostavilo se da je monodrama došla na festival po privatnoj preporuci (nikog drugog do Mihaila Barišnjikova) i da je sa njim dovedena u vezu kako bi joj još malo dala na značaju i doprinela atraktivnosti. Izabela Roselini je ime koje privlači publiku, malo zahvaljujući glumičinim umetničkim postignućima, a malo više zahvaljujući njenom poreklu. Ni ona sama ne libi se da se pozove na to u toku predstave (kao kada nam priča majčine anegdote sa snimanja Kazablanke), a takođe smo u većem delu ove izvedbe svesni da je pred nama Izabela Roselini, glumica, a ne odeliti lik iz dela. Tome najpre doprinosi početna scena komada, gde ona izvodi stilske vežbe uspešno uvodeći publiku u tematiku predstave, a kasnije i momenti samoironije (kao kada nam govori o svojoj lepoti koja više ne pleni i zato ustupa mesto njenim akademskim pretenzijama iz rane mladosti). 

Ostavljajući glumičinu ličnost po strani i usredsređujući se na samu predstavu, možemo reći da je ona skrojena po ukusu, a i po merama same umetnice, što joj u isto vreme donosi i vrline i mane. Naime, kao da je svesna svojih izražajnih mogućnosti, Roselinijeva se ne upušta u zahtevnije glumačke poduhvate i zadržava se na nivou izlaganja. Cela predstava odaje utisak dobro osmišljene prezentacije, u kojoj izlagač nastoji i uspeva da zadrži pažnju gledalaca/slušalaca. I tehnička strana predstave je u istom ključu – projektovane slike su neke sredovečne gledaoce podsetile na školski grafoskop, a glumica na profesorku biologije koja zna šta radi i kako da zainteresuje učenike. Kada se odvaži da se kao glumica dublje angažuje, Roselinijeva postiže promenljive uspehe (npr. opšte mesto imitiranja životinja, gde uspeva da zaintrigira, ali nema moć i da osvoji publiku). Možda će nam neko zameriti što i to pominjemo, ali stekli smo utisak da je izvođenje cele predstave donekle uslovljeno i glumičinim godinama (bićemo bar toliko pristojni da ih ne pominjemo direktno).

Zbog svega ovoga, oprostićemo Beogradskom festivalu igre što ovaj put nije bilo gostovanja u Novom Sadu, a to, na kraju, možemo uobličiti i u populistički formulisan vrednosni sud – novosadska publika nije mnogo propustila. Bez ovog Darvinovog osmeha je mogao i Beograd, a jedino su osmesi Izabele Roselini nešto za čim bismo mogli žaliti. Tu joj godine ne mogu ništa.

Drive Your Plough Over the Bones of Their Dead Bodies. Photo credit: Marc Brenner. Fotografija preuzeta, za potrebe pisanja recenzije, sa zvaničnog FB profila https://www.facebook.com/TheatredeComplicite/photos 

Druga predstava koju bismo mogli dovesti u vezu sa pomenutom tematikom je Drive Your Plough Over the Bones of Their Dead Bodies (Vuci svoje ralo po kostima mrtvih) londonske trupe Complicité. Osim što govori o ljudima i ostalim zverima, ova predstava nam se nameće i time što je autorsko delo Sajmona Mekbernija, jednog od tvoraca Figura u izumiranju, koje smo nedavno sa ushićenjem gledali u Novom Sadu. Mekberni je stari znanac ovdašnje publike (krajem dvadesetog veka je pobedio na BITEF-u sa Tri života Lusi Kabrol) i osvedočeni borac za ugroženi svet koji nestaje. U dramatizaciji dela Olge Tokarčuk on se ponovo dotiče sukoba dvaju svetova – našeg i onog oko nas, pa koristi to sučeljavanje kao ogledalo za iscrtavanje ljudskih slabosti. 

Zaplet je nekomplikovan i pravolinijski: u jednom malom mestu na poljsko-češkoj granici dešava se nekoliko ubistava, a sve žrtve su članovi lokalnog lovačkog društva. O tome nam priča Janina, ljubiteljica i zaštitnica životinja, insinuirajući da su životinje počele da se svete i počinile nekoliko neobjašnjenih ubistava. Kako se radnja razvija, saznajemo sve više o protagonistkinji, njenom životu i odnosu prema žrtvama. Antagonizam između nje i nekolicine prijatelja društvenih autsajdera s jedne i članova lovačkog kluba, eksponenata sistema i emanacije svega lošeg u njemu s druge strane, vodi nas razrešenju misterije. Ovde nikome nećemo kvariti uživanje u čitanju knjige ili gledanju predstave (dostupna je na strimu na sajtu kompanije – Complicite.org), pa samo pominjemo da je neke od nas put razrešenja uspeo da odvede u katarzu slatke osvete, dok je neke objektivnije gledaoce makar zapitao šta to radimo životinjama, sebi samima i jedni drugima. U širem društvenom kontekstu, knjiga je optužena za izazivanje ekoterorizma, što i samoj predstavi daje dodatne dimenzije i implikacije.

Samo izvođenje je na tragu prethodnih produkcijâ trupe Complicité: funkcionalno (na momente prenaglašeno) korišćenje zvuka i svetla, koje popunjava veliku scenu londonskog Barbikana, zamenjuje zahtevniju scenografiju i povezuje scene. One se smenjuju u, naizgled, istom ritmu uprkos prelasku sa užih na šire koloseke i nazad. Tome, naravno, doprinosi i naracija glavnog lika i njeno pojavljivanje u svim scenama. Amanda Hading (Hadingue) uspeva da nam prenese svu ljudskost, ranjivost i potonju izranavljenost glavne junakinje, aktivistkinje i da u nama izazove najuzvišenije saosećanje sa arhetipskim antiherojem i najniže porive da kao i ona stanemo na stranu životinja i okrenemo se protiv svoje lovačke, uništavalačke vrste. Uprkos sveprisutnosti i okosnici koju nam pruža Hadingova, to uspeva da ostane komad za ansambl u kome gluma ide od realistične, preko groteskne, do stilizovane. Životinje, koje su u centru tematike, prikazuju se imitacijom, maskom i pomenutom naracijom. Gubljenje granica između njih i ljudi je gotovo neizbežno i, dakako, odvija se u svrhu priče i njene poruke. A tu poruku nam šalje Tokarčukova preko svoje protagonistkinje Janine:

„Vidim da je svet u pomračenju. Vidim kako se slepo krećemo uokolo u večitom mraku, kao majske bube koje je u kutiji zarobilo neko okrutno dete. Lako je nauditi nam i povrediti nas, razoriti našu komplikovanu, bizarnu egzistenciju… Ne vidim ništa osim katastrofe za katastrofom. Ali, kako je pad početak nečega, možemo li uopšte pasti još niže?ˮ

Odgovor je da dâ, naravno da možemo. To se dešava kada se i sami iznutra urušimo pod pritiskom spoljašnjeg razaranja. Jedino, kada nam to predočava Complicité na sceni, onda možemo bar imati estetsku i ličnu utehu katarze. 

Leave a Reply

Your email address will not be published.