Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

 

i jedino što je volela

to su bila deca

deca dole što trče i skaču

deca što se smeju

deca što ne plaču

Milena Marković, Deca

U petak, 26. 05, na sceni novosadskog SNP-a, odigrana je prva predstava u takmičarskoj selekciji 68. Sterijinog pozorja – Deca u izvođenju Narodnog pozorišta iz Beograda. Ova opera u 17 pesama rađena je po istoimenoj poemi-romanu Milene Marković, muziku je komponovala Irena Popović Dragović, koja potpisuje i režiju, dok je libreto i dramaturgiju predstave uradio Dimitrije Kokanov. I kao što se ispostavilo da su Deca roman u stihovima koji čitaju (istina tome je doprinela i Ninova nagrada) i oni koji uglavnom ne čitaju poeziju tako se čini i da je ovo opera koja se dopada i onima koji inače ne idu na operu. Jer, kao što Deca Milene Marković nisu klasičan roman, tako ni scenska adaptacija Dece, u izvođenju Narodnog pozorišta, nije tradicionalna opera.

Reč je o specifičnom scenskom čitanju teksta Milene Marković u kojem autorka kroz ispovedni, (samo)ironičan i nepatetičan, uslovno govoreći često drzak, ali svakako hrabar poetski govor, piše o danima koji beže, a jure ih vukovi, propituje arhetipske probleme kao što su: rođenje, detinjstvo, odrastanje, sazrevanje, ženska intima, rađanje, autizam, žrtva, umiranje …, tematizuje individualnost, sukob sa sredinom, bunt protiv roditelja, učitelja, (malograđanskog) mentaliteta.

Jasno je da se suština teksta Milene Marković ne svodi na određivanje forme niti je ona primarna. U pitanju je žanrovski polivalentan tekst u stihu koji prevazilazi precizna definisanja književnih vrsta. Možemo ga opisati kao poemu ili, zbog složene narativne strukture i motivisanosti glavnog lika, kao roman.

Milenina Deca su, zapravo, i autofikcija i poema i roman u stihovima i bildungs roman (neću da idem u muzeje / hoću da stavljam u usta i na sebe) i generacijski portret (nakon što sam kupila i skuvala hranu / od para mojih roditelja) i porodični roman (da nisi ostala do kraja / ne bi rodila bezumnog sina / ne bi bila ovo što si sada / pobegla bi od zemlje i krvi / i majke i oca).

Isto tako je i odrednica opera u 17 pesama samo jedna od onih kojom bismo mogli opisati scensku adaptaciju romana-poeme Milene Marković. Tih 17 fragmentarnih scena, u kojima autorku predstavljaju i glumci i pevači u pratnji kamernog orkestra i dečiji hor „Nade“, korespondira sa karakterističnim književnim postupcima Milene Marković.

U romanu prepoznajemo napuštanje i dekonstrukciju tradicionalnog poetskog kanona, ritam i rečnik razgovornog jezika, odsustvo ustaljenih pesničkih tropa, specifičnu narativnost, zanemarivanje interpunkcije, slobodnan stih, a u predstavi se primećuje slično: izbegavajnje tradicionalnh scenskih rešenja, nelinearnost, fragmentacija, montaža, repeticija, (de)konstrukcija, različita vokalizacija…

Jednako kao što poezija nije privilegovani knjževni rod, tako nije ni opera. Zato se čini nekako prirodnim da su stihovi Milene Marković prikazani kroz 17 višeslojnih operskih pesama. U njima ima glasova glumaca, operskih pevača (odlična Iskra Sretović), orkestarskih muzičara (koji takođe ponekad pevaju), glasova dečijeg hora „Nade“ (koji je sve vreme na sceni).

Operske pesme korespondiraju sa specifičnim koreografskim jezikom (ističe se, između ostalih, epizoda Mione Marković), svedenim replikama koje izgovaraju glumci i dr. Tako da su na sceni pomešani različiti diskurski: individualni i kolektivni, horski i pojedinačni, muški i ženski, dečiji, adolescenski i odrasli, buntovni, majčinski, iskreni, oslobađajući, plesnii, literarni, muzički…, jednako kao što su u svima nama multiplicirani različiti identiteti.

Bez potrebe da pesničku tradiciju delimo na mušku i žensku, a doživljaj Dece svodimo na ginokritičko tumačenje, u knjizi (i predstavi) se iščitava autentično žensko iskustvo, koje jeste individualno, drugačije, različito, ali ujedno je to kolektivno iskustvo žene (ćerke, sestre, ljubavnice, supruge, majke) koje svojim govorom podriva tradicionalnu, patrijarhalnu matricu te se zato može iščitavati i bez obzira na rod – kao lično i kolektivno iskustvo svakog od nas.

Glas autorke, koji imenuje bez demistifikacije, jeste primaran, ali je iskazan kroz različite izvođače, multiplikovan i potvrđen razlikama (starosnim, polnim, rodnim, vokalnim…) i podtekstom koji, nakon tragedije koja se dogodila 3. maja, čini da Decu – tekst romana, libreto, pevanje dečijeg hora „Nade“ –  doživimo na način na koji to nismo činili ranije.

 

Deca su svoju premijeru doživela 8. oktobara 2022. na Velikoj sceni Narodnog pozorišta. Kao što je već rečeno, kompozitorka i rediteljka predstave je Irena Popović, libreto je, kao i dramaturgiju predstave napisao Dimitrije Kokanov, muzička dramaturginja predstave je Jelena Novak, koreograf Igor Koruga, kostimografkinja Selena Orb, scenograf Miraš Vuksanović dok je za scenski govor zadužena Ljiljana Mrkić Popović.

U predstavi igraju: Nela Mihailović, Suzana Lukić, Predrag Miletić, Vanja Milačić, Pavle Jerinić, Milena Đorđević, Bojana Stefanović, Bojana Bambić, Dragana Varagić, Aleksandar Vučković, Miona Marković, Teodora Sparavalo, Jelena Blagojević Vladan Matović kao i pevači: Tamara Mitrović, Iskra Sretović, Marko Kostić. Na sceni je i Kamerni orkestar kao i Dečji hor „Nade“ koji vodi Biljana Simenović.

Milena Marković (1974) je književnica − pesnikinja, dramska spisateljica, scenaristkinja. Njene drame (Paviljoni, Šine, Brod za lutke, Nahod Simeon, Zmajeubice, Šuma blista…) su izvođene u Nemačkoj, Austriji, Mađarskoj, Francuskoj, SAD-u, Japanu, Poljskoj… Nagrađena je nagradama „Biljana Jovanović”, „Borislav Mihajlović Mihiz”, „Miloš Crnjanski”, Ninovom nagradom za roman godine (Deca, 2021) kao i Sterijinim nagradama (Nahod Simeon, Brod za lutke, Paviljoni). Autorka je zbirki poezije (Pas koji je pojo sunce, Istina ima teranje, Crna kašika, Ptičje oko na tarabi, Pre nego što sve počne da se vrti, Pesme za žive i mrtve).

Irena Popović (1974) završila je Fakultet muzičke umetnosti, odsek kompozicija u klasi Srđana Hofmana i Zorana Erića, a potom nastavila svoje usavršavanje na Univerzitetu Mozarteum u klasi R. Febela na odseku za kompoziciju i orkestraciju. Aktivna je kao kompozitor primenjene muzike i muzike za film. Njena muzika je nagrađivana na mnogim festivalima u zemlji, regionu i Evropi (Tribina kompozitora, Festival malih scena Rijeka, Sterijino pozorje, Vojvođanski susreti i drugi). Dobitnica je Sterijinih nagrada za originalnu scensku muziku.