Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Sinoć je, nakon emotivnog govora režisera Bora Draškovića (inače člana Inicijativnog odbora i člana žirija prvog Bitefa 1967. godine), odigrana prva predstava u takmičarskoj selekciji 57. Bitefa. „Decu sunca“ Maksima Gorkog (1868-1936), u režiji jedne od najpoznatijih rediteljki savremenog slovenačkog pozorišta Mateje Koležnik (1962), izvelo je nemačko pozorište Šaušpilhaus Bohum iz Bohuma.

Mateja Koležnik je, za razliku od Maksima Gorkog, koji je radnju teksta napisanog 1905. smestio u kasni 19. vek, dramu postavila u 60-te godine prošlog veka. Zato scena i liči na postavku nekog muzeja socijalizma, kao i kostimi. Scenografija je u osnovi minimalistička i veoma dobro korespondira s nepatetičnim glumačkim diskursom. Na sceni su protagonisti – predstavnici dve oštro socijalno odvojene klase: s jedne strane intelektualaci i umetnici (nezainteresovani za svet oko sebe naizgled u ime viših ciljeva za šta ubrzo shvatamo da je farsa), s druge strane oni koji im služe i koje s nipodaštavanjem tretiraju kao deo pokućstva: služavke, majstori i dr, .

Kako se radnja drame razvijala, sve više sam razmišljala o Čehovu i njegovom „Ujka Vanji“. I u tekstu Maksima Gorkog svakodnevica je učmala (po inerciji se služi čaj, pripadnici povlašćene klase nisu u stanju da vode računa o novcu niti o praktičnim problemima, otuđeni su, egocentrično zagledani samo u sebe, …), zanosna supruga Jelena (kao i kod Čehova) ostaje u braku s mužem Pavelom Potasovim koji opet podseća na Serebrjakova jer nije zainteresovan ni za šta sem za ono čime se on lično bavi uprkos tome što njegovi naučno-diletantski eksperimenti, zapravo, ne služe nikome. I u ovom komadu najbolju društvenu dijagnozu postavlja lice koje je neprilagođeno, inteligentno, paralizovano strahovima i najbliže autorovom glasu. Reč je o Pavelovoj sestri Lizi, koja se poput Čehovljevog Astrova, krije od ljubavi, odgovornosti, života. Astrov beži u alkoholizam, Liza u psihičku bolest.

Uprkos sličnostima Gorki nije Čehov i ovo nije drama impresionizma.

Mada deluje da je narativ previše larpurlartistički, vezan isključivo za određen sociolno-kulturološki milje, tragikomična slika privilegovane, samozadovoljne (kvazi)inteligencije koja je slepa za svet oko sebe (a u suštini i za sebe same), kao i  potcenjenog (takođe neidealizovanog) proletarijata upozorava kako narastajuće tenzije izazivaju revolucije te, zapravo, propituje veoma aktuelnu stvarnost. Inače, Gorki je napisao ovu dramu tokom poslednje nedelje zatočeništva u Petropavlovskoj tvrđavi, nakon takozvane Krvave nedelje u Sankt Peterburgu, koja je trebalo da započne rusku revoluciju 1905.

Privilegovano društvo u atmosferi predrevolucionarnog bunta, koje potcenjuje i zanemaruje svakodnevicu, ne može da izbegne ono što sledi. Kolera (koja je, u suštini, samo metafora) hara ulicama i krug oko Pavela Potasova suočava sa realnošću i buntom mase koja će razoriti simulakrum u kojem su glumili sopstvene živote.

A ukoliko bismo se zapitali šta je to avangardno i novo u ovoj predstavi, rekla bih –  povratak, uslovno govoreći, autentičnom pozorišnom konceptu, minimalistička i svedena estetika, akcenat na podtekstu i  nepretenciozna dramatizacija, što je i karakteristično za savremenu nemačku dramu, bar za predstave koje sam imala prilike da pogledam.