Piše: Merima Aranitović //

Svaki dan prolazimo pored oglasa kojima su oblepljeni izlozi i panoi širom grada. Takvi oglasi, veoma često zasnovani na predrasudama, seksizmu ili ejdžizmu, direktno favorizuju ili stigmatizuju određene grupe ljudi na osnovu pola, godina ili bračnog statusa. Nisam obraćala pažnju na njih dok me prijatelji koji ne žive u Srbiji nisu pitali da li je to meni u redu, korektno. 

Potrebna mlađa ženska osoba

U razvijenom demokratskim zemljama oglasi poput ,,Potrebna ženska osoba za rad u prodavnici“, ili ,,Tražimo devojku za rad u pekari“, jasno šalju poruku da su određene osobe poželjnije od drugih, čime se direktno krše principi jednakosti i nediskriminacije. Očito je da tako nešto nije u skladu sa vrednostima kojima bismo i mi trebali da težimo. U nekom drugom svetu svako ko pročita takav oglas mogao bi da tuži vlasnika za diskriminaciju prilikom zapošljavanja, ali mi ni ne razmišljamo kao taj neki drugi svet, dok nam neko ne skrene pažnju. Kada bi vlasnici lokala napisali šta zaista traže, oglas bi verovatno glasio: ,,Potrebna slobodna, mlada, lepa, vitka i doterana devojka za rad.“

Porodični popust — za tri, četiri, pet kupljenih karata. 

Žali mi se jedan učenik — kaže: ,,Zar mama i ja nismo porodica?“ Njemu je otac umro. Neko ne može da ima decu. Da li supružnici, njih dvoje, nisu porodica? Zar baka i deka kojima su unuci negde u belom svetu nisu porodica? Zar brat i sestra koji nemaju roditelje nisu porodica? Da li sve ove dvočlane grupe nemaju prava na porodični popust?

Zašto je to tako? 

Samo za mlađe od 35 godina

Verovatno ste pročitali i konkurs za kratku priču za koji je uslov: samo za autore do 35 godina. Očigledno je da na taj konkurs, iako to nije jezički precizirano, priču mogu poslati i autorke, ali je i očito da, pored lepe želje da se podrže mladi, možemo govoriti o ejdžizmu što ne bi bilo da je u pitanju neki, recimo, osmišljen, aktivistički projekat mladih ljudi što na takvim konkursima redak slučaj.

Pa umetnost ima veze sa životnim dobom?

Slično se dešava i kada vas pozovu na otvaranje izložbe koja predstavlja radove autora mlađe generacije (uglavnom starosti 30-35 godina) pri čemu starosna kategorija uglavnom ne važi i za kustose, veoma često muškarce. Ukoliko bi to bila generacijska izložba mladih kustosa/kustoskinja i umetnika/umetnica, bila bi to druga priča, ali često nije. Imamo primer i kada je na jednoj značajnoj bijenalnoj izložbi u Srbiji starosni uslov važio samo za domaće, ali ne i inostrane umetnike/ce! S druge strane, jedna od u svetu najprestižnijih nagrada u umetnosti, Tarnerova nagrada, koja se dodeljivala za umetnike/ce do 50 godina starosti, od 2017. godine nema takvu restrikciju.

Može li se protiv diskriminacije?

Možemo, ali moramo naučiti da gledamo, vidimo i primetimo. Samo tako i mi možemo biti u mogućnosti da nešto uradimo. 

Da bismo se efikasno borili protiv diskriminacije, prvi korak je prepoznavanje problema. Građani, institucije i organizacije koje se bave ljudskim pravima imaju ključnu ulogu u podizanju svesti o štetnosti ovakvih oglasa. Osvestiti ljude o njihovim pravima i podstaći ih da reaguju na diskriminatorne oglase važan je korak ka stvaranju inkluzivnog društva.

U zajedničkom naporu, možemo raditi na promeni normi i vrednosti koje tolerišu diskriminaciju. Oglasi su samo jedan segment koji bi mogao da promoviše jednakost i raznolikost, umesto da podstiče podelu među ljudima. Samo zajedno, uz podizanje novoa obrazovanja i informisanosti, kao društvo možemo graditi put ka tolerantnijoj budućnosti.

Znate li vi za neki sličan slučaj nepoštovanja tuđih prava samo zato jer se to toleriše?