Piše: Ljiljana Maletin Vojvodić //

Čini se da su predstave o Norveškoj i Norvežanima (uostalom kao i o ostalim skandinavskim zemljama jer se imagološka slika Skandinavije najčešće obrazuje kao jedinstven socijalno-kulturološki konstrukt) prilično uniformne. Ali, takve se predstave konstruišu i kao različiti individualni, emotivni i mentalni diskursi, u zavisnosti od uticaja koji su u našem vrednosnom sistemu primarni.

Na doživljaj norveške drugosti utiču mediji, tekstovi tradicionalnih putopisaca (Isidora Sekulić, Pisma iz Norveške), literatura „o materi, ocu, braku” (Ibzen, Nora), savremena norveška književnost (Erlend Lu, Nina Like, Vigdis Jurt, Karl Uve Knausgor…), uslovno govoreći imigrantski regionalni pisci (Bekim Sejranović, Ljepši kraj; Nigdje, niotkuda) kao i tipizirana imigrantska iskustva. Jer, činjenica je da imigranti neće svedočiti o norveškim fjordovima, trolovima, ponoćnom suncu ili aurori borealis.

Jasno je da u Norveškoj nije sve onako kako to može zaličiti onome ko se u njoj zaustavi na kratko, kao što se to meni činilo tokom umetničkih rezidencijalnih epizoda koje nikada nisu trajale duže od nekoliko meseci. Jer slika Norveške zasnovana na pozitivnoj (romantičarskoj) stereotipiji o poštovanju drugoga, egalitarizmu, odsustvu buke i razmetljivosti, koju sam nostalgična spram sopstvene (ex Ju) prošlosti uporno želela da vidim,  sve više se dezintegriše zbog visokog standarda, globalizacije, konzumerizma.

Očito je da se savremeno norveško društvo ne može i dalje posmatrati kao kompaktna uravnotežena celina. Ali, bilo mi je dovoljno što se niko nije gurao na ulici, što niko nigde nije pokušao da se ugura preko reda, što sam udisala čist vazduh, pila nezagađenu vodu, što u prirodi nije bilo smeća, što su im haustori uredni, što na ulicama nije bilo pasa lutalica niti nezbrinutih mačaka, pa da se osetim dobro.

Naravno da sam razmišljala na koji se to način uopšte može misliti o Norvežanima bez opštih mesta i simplifikacije. I šta danas znači biti „pravi Norvežanin“? Da li se tom imenicom i dalje označavaju isključivo starosedeoci uprkos tome što Norveška nije više homogeno drušvo. Jer, priča o Norveškoj bi  morala da uključi i pripadnike drugih etničkih grupa, imigrante.

Ili je „pravi Norvežanin“ svako ko poštuje dugnad − zajedničke akcije za opšte dobro, volonterizam, podršku kolektivu i zajednici, obdaništima, domovima starih, školama…

Da li je „pravi Norvežanin“ svako ko je obziran, razume tuđe potrebe, strpljivo stoji u redu, ceni svoje ali i tuđe slobodno vreme, emocije ne iskazuje bukom, nepoznata mu je logoreičnost, uzdržan je i ne razmeće se?

Ili je to čovek koji ima subvencionisano visoko obrazovanje i  socijalno osiguranje, koji, ako je suditi prema indeksu globalnog mira, živi u jednoj od najmiroljubivijoj državi sveta; onaj čija je nacija među najsretnijim na svetu, koji je odrastao u bogatom društvu, koji je briljantan u obdaništu,  školi, na fakultetui; koji ima superbriljantnu devojku, briljantan posao i briljantnu decu koju briljantno vaspitava živeći u briljantnoj kući?

Da li je i briljantnost samo kliše koji je u svojim romanima demaskirao Erlend Lu?

Dominantne predstave o Norveškoj (koje su pretežno pozitivne zbog pozitivnih autopredstava samih Norvežana) svedoče o zemlji socio-ekonomske sigurnosti, minimalističkog i funkcionalnog dizajna, u kojoj nema istinskog siromaštva, gde je društvo organizovano po meri čoveka, gde se ceni jednakost i fer-plej.

Uobičajene negativne predstave pak svedoče o hladnoći, alkoholizmu, distanciranosti, govori se kako Norvežani svoje živote kriju unutar zidova svojih kuća, pominje se veliki broj razvoda, dugi zimski mračni dani, antiimigrantno raspoloženje, rezervisanost u odnosu na strance, to što se ispod maske političke korektnosti često krije drugačiji stav.

Norvežanima se zamera suzdržanost, ćutljivost, strogo poštovanje pravila, kako im je hrana neukusna, kako je u Norveškoj sve preskupo a porezi previsoki.

U Norveškoj se novac (neki bi rekli jednako kao i reči) troši ekonomično i s merom, nema podela na tradicionalne rodne uloge, društvo se doživljava kao liberalno i u seksualnom smislu što su, uglavnom  neutralne ili umereno pozitivne predstave poput onih da Norvežani „gledaju svoja posla” i ne razmeću se društvenim statusom.

Uprkos našoj potrebi da se spram drugosti određujemo, svako uopštavanje je simplifikovanje. Drugost nam je potrebna da nas podstakne na razmišljanje i na razumevanje a ne na izricanje suda.

A dok razmišljamo o drugima, mi zapravo razmišljamo o sebi.